Artnit

Skulpture francuskog vajara, gravera i fotografa Fransoa Ripera Karabena izražavaju duhovitost, lukavost, inteligenciju, želju, iskušenje i okrutnost. Statueta Likovne kritičarke od polihromnog voska iz oko 1896. godine duhovito evocira veze između stvaranja i kritike u drugoj polovini XIX veka u formi alegorije. Ovaj rad je posvećen francuskom likovnom kritičaru Rožeru Marksu koji se kroz svoje članke kao istoričar umetnosti borio za priznanje dekorativne umetnosti. Danas se ova statueta nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Vorpsvede, blizu Bremena 18. jula 1903 (subota)

Hteo bih da ti kažem, draga Lu, da je Pariz za mene bio iskustvo nalik iskustvu u Vojnoj školi; kao što me je u ono vreme kad sam bio u toj školi hvatala užasnutost, groza s kojom sam se sad iznova suočio u svemu što se, u nekoj neizrecivoj zbrci, naziva život.

Potomak drevne porodice prinčeva Trubetskoja, vajar Paolo Trubetskoj je savršen predstavnik kosmopolitskog društva u Evropi pre Prvog svetskog rata. Rođen u Italiji, gde je kasnije i umro, posvetio je svoj život skulpturi. Godine 1898. zamolio je Lava Nikolajeviča Tolstoja, jednog od najpoznatijih i najuticajnijih ruskih pisaca u drugoj polovini XIX veka, da pozira za konjanički portret, statuetu Lav Tolstoj jaše Deliru, koju je izvajao 1899. godine. Danas se ova statueta nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Pol Gogen je reljef Budite misteriozne izrezbario iz komada lipinog drveta 1890. godine pre nego što je prvi put otišao u Okeaniju, dok se nadao da će moći da se uputi u potragu za jednostavnijim načinom života. Kada je izložen na Salonu XX u Briselu 1891. godine, reljef je nazvan "velikom farsom koja prelazi granice ludila", a Gogen "proizvođačem pornografskih slika". Danas se ovaj reljef nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Francuski vajar Pjer Feliks Mašo je bio deo modernog dekorativnog umetničkog pokreta krajem XIX veka. On je stvorio predmete koji mešaju fantaziju i san sa buđenjem prirode, a neki elementi, kao što su ženska kosa ili draperija poprimili su neobičnu važnost. Njegova poznata statueta Tajna od mahagonija sa kovčegom od slonovače iz 1894. godine danas se nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Kao inkarnacija romantičarskog genija, Ludvig van Betoven je inspirisao brojne umetnike. Legenda kaže da je francuski vajar i pedagog Emil Antoan Burdel kao mladić, prelistavajući knjigu o kompozitoru bio pogođen njegovom fizičkom sličnošću s njim. Počeo je da sluša Betovenovu muziku i rekao: "... svaki vapaj ovog gluvog čoveka koji je slušao Boga je udario ravno u moju dušu." Između 1887. i 1929. godine, stvorio je 45 skulptura i mnoge crteže, pastele i akvarele Ludviga van Betovena. Bista Ludviga van Betovena iz 1903. godine se nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Privučen simbolizmom sa duhovnom primesom, italijanski vajar Leonardo Bistolfi je veći deo svoje umetničke karijere dizajnirao pogrebne spomenike izražavajući bol i misteriju smrti, što mu je donelo nadimak "vajar žalosti". Gipsani reljef Kolevka je jedan od reljefa koji je ukrasio spomenik u čast bitke kod mesta Madona di Kampanja di Kordovado u Italiji 1706. godine. On je postavljen 1906. godine, a danas se nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Ideja komemoracije velikih ljudi, sagledana kroz materijalizaciju njihove duhovne uloge skulpture i svetog poziva umetnika, odlikuje ceo opus francuskog vajara Davida d'Anžea. U tom duhu, on je stvorio istinsku panoramu velikih mislilaca svog vremena u obliku medaljona i bisti. 1829. godine posetio je Johana Volfganga fon Getea u Vajmaru i napravio njegovu bistu, koja se danas nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

I na onim drumovima ne mogu da te zamislim drukčije nego umornog, kako odmotavaš, dan za danom, dugi lanac svoga trpljenja. Sam si mi govorio o tome: “Bilo je teško“, pričao si mi, “sa onom tvojom teškoćom izražavanja koja se pretvarala u čudan lakonizam. Bilo je teško, ali... Igo!“ I sve mi je bilo jasno. Jer ono što ti je davalo snagu u teškom i napornom iskušenju bilo je isto ono što je održavalo krstaše, satrvene od umora: ljubav, vera - i sveci.

Tokom Francuske revolucije katedrala Notr Dam, poznata po imenu Bogorodičina crkva je bila potpuno oskrnavljena, a veći deo religijskih dragocenosti oštećen ili uništen. U julu 1801. godine vraćena je Katoličkoj crkvi u užasnom stanju. Svojim romanom Notre-Dame de Paris, što u prevodu na srpski jezik znači Notr Dam u Parizu, a često se prevodi kao Bogorodičina crkva u Parizu ili Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu, objavljenom 1832. godine, Viktor Igo je uspeo da probudi svest ljudi i time utiče na kasniju obnovu katedrale.