Artnit

Kad dođem u varoš, tražim kafanu.

Jednom, lutali smo cele noći pod velikim drvećem u Kristijaniji. Nigde nije bilo prenoćišta za nas. Kafane su sve bile zavorene. Mi smo razumeli da su Norvežani neki ćutljivi i ravnodušni narod. Svoje noći oni nisu naselili šumom ciganskih orkestara, otrovnim dimom sale utonule u duvan, zveketom čaša, promuklošću glasova, bledim licima i očima, očima.

Voda jezera je tako bistra da se apsolutno sve vidi u njoj još jedared. Planine, drveta, kućice, koze i ovce; na raspločanim stenama sitna stoka gustoga runa izgleda kao paketi vune. Prema jugu, jezero se sužava, planine se gomilaju, glečeri približuju, i svaki čas, sa šest sedam stotina metara visine, vodopadi.

Jedinstvena lepota norveških fjurova to su velike borbe i velike boli, to je ljubav, ljubomora, osveta između kamena i vode. Voda jednako traži stenu, miluje je, grize je, izjeda i troši. Surovo razvaljuje kopno tamo gde želi u dubinu da se sjuri i nanosi čitave kule od kamena tamo gde po njemu hoće u visinu da se digne.