Od jezera se razvija prema planinama blagi vetrić, koji upravo ne duva, već pirka, ćarlija i zove se veternik, najprijatniji vetar Ohridskog jezera; to upravo nije vetar, jer nema pravca, već nas sa svih strana obliva svež vazduh, koji ima miris vode; zbog njega je Ohridsko jezero leti naročito prijatno. On ne pravi talase, već fine nabore na jezerskoj površini, koji izgledaju kao oni na pritisnutom plišu, i ti su naborići tako obli kao da je jezerska površina uljem pokrivena; negde se grupe nabora presecaju i imaju plan mreže.
Tada lepotu jezersku uvećavaju i lepe jezerske ptice; osobito beli labedi, koji visoko nad jezerom lete, jata od krecmana, koji nisko lete i svaki čas padaju po jezeru, i crni norovi, koji se po jezeru gnjuraju. Ono tada i ljudima oživi, osobito ako je pazarni dan u Ohridu, Struzi ili Podgradcu; kao posuti po jezeru, iskrsnu mnogobrojni čamci, koji u daljini kao crne pege izgledaju, bliže kao mrke nepravilne mase, dok se jedva ne razaznaju kao čamci.
Ali nebo i vazduh nisu ni jedan sat potpuno isti iznad ove velike i duboke kotline koja je opkoljena vrlo visokim planinama. Čas sija južno sunce, čija se zraka neprijatno oseća; zatim naglo nastupi hladovina od oblaka kojim se nebo nad jezerom prevuče, još češće prijatna poluhladovina od čestih pramenastih oblaka, kroz koje se sunce oseća. Potpune tišine ima na Ohridskom jezeru samo rano izjutra, prilikom smene vetrova: noćnika i veternika. A kad uzmu hujati jaki vetrovi i nebo se prevuče crnim gustim oblacima, boja vode Ohridskog jezera postaje u celini crnkasta, a po njoj šume, šušte i prskaju visoki talasi kao crne mase, čija se samo temena zabelesaju, kad se skrše. Taj neprijatan utisak se uvećava pred veče i noću, kada jezero ispunjava čoveka jezom i strahom.
