Artnit

Ponedeljak, 22 Juli 2013 20:24

Jovan Dučić - Buđenje mora Istaknut

Vazduh se lagano počeo da belasa; svod se protegao; ceo prostor se gibao uznemireno i naporno. Voda je imala boju starog srebra i pepela. Ali se oseća da će dan zabeleti, a sunce se neće videti. Sve je bilo nerazgovetno i nerešljivo u nebu i na vodi. Lađa se gibala nežno kao kolevka. More je urlalo u točkovima s naporom koji je izgledao da će velika građevina odjednom malaksati, ili se cela polomiti. Kroz katarke je zviždao južnjak.

Krov lađe su mornari divno oprali, ali još nije nikog bilo na brodu. Ja sam čekao da vidim izlazak sunca na Otrantu. Za brodom je jurio, protežući se sve većma, jedan mlečni talas. Ponekad je voda zapljuskivala sve do na palubu i cedila se zatim u srebrnim penama sa palube u pučinu. Jutro je svitalo po celom velikom moru i sjalo u beloj vatri. Jutro iz Odiseje!... Eos sa ružičastim prstima!...

Ovakvo buđenje mora sa svima bojama i glasovima izgleda da u ovoj pustoši ima svoje doživljaje, svoje sreće i nesreće, kao i buđenje velikog grada. Zato nikad na vodi jedno jutro nije nalik na drugo. Često čujem na praznoj pučini, kojom ovako širokom i pustom dugo putujemo, kako najednom zazvone zvona. Najpre sitna zvona što pevaju kao deca kad se prva probude, zatim veća zvona, i najzad ona najveća u čijem tuču izgleda da je te noći spavala duša grada. I tako zvoni dugo. Naliči na jutra u kakvom starom hrišćanskom mestu u kojem se živi za molitvu i najviše govori o smrti i gde je zvonjenje zvona jedan ekstatički momenat života. Ponekad se na pučini začuje kao da rosi kiša po kakvom gustom parku platana. Zatim kao da vetar prolazi sa žagorom i neveselim zviždanjem kroz noćnu šumu borova. Najzad se čuje kao da je daleko zatutnjalo kopno preko kojeg je prejurila neka nevidljiva konjica; a kroz vazduh prođe tanki glas trube... Otkud svi ti glasovi u ovoj pustinji neba i mora. Je li to zato što naša misao ne može da se odvoji od sebe ni za trenutak, i što uvek nosi ceo svet sobom? Zato nam se čini da more ima svoje melodije zemlje. Možda su zbog tih čudnih iluzija sluha antički ljudi naselili prazno morsko dno bogovima i ženama, bogovima koji mrze ljude i utapaju ih u svojim ponorima, i nimfama koje ih mame svojom pesmom i golotinjom. - Kao sve stvari koje su gledane u samoći tako i more ima dušu onoga ko mu se divi.

Iz putopisa Pismo s Jonskog mora

Pročitano 6240 puta Poslednji put izmenjeno Sreda, 17 Decembar 2014 12:17

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Razglednica Jovan Dučić - Buđenje mora