Dugi ustalasani valovi maslinjaka - zeleniji nego ma gde u Grčkoj - podsećaju na burne gudačke deonice u nekoj čuvenoj simfoniji. A zatim, traka mora, mala luka; barem jednom, more deluje umanjeno. Iza nas se uzdiže stena, putevi se uspinju, drveće raste zajedno s nama, dok se sve iznova ne preobrati u gole stene i plavetnilo. Negde u visini proleće orao - čovek se odmah priseti Zevsa! Ali vazduh je tako čist da se može čuti lepet njegovih ogromnih krila kojima tuče po zraku. Tiho, sipljivo krckanje, kao nečiji zaveslaji po vodi.
U esteskom pogledu, Delfi nemaju mnogo da nam ponude izuzev Delfa samih: uostalom, da li biste išli u Luvr s namerom da izučavate savremeno vajarstvo? I ovde, kao i drugde, fragmenti spomenika pripadaju različitim epohama, različitim kulturama. Uz to, radi se isključivo o votivnim predmetima, običnom iskazivanju poštovanja u kamenu ili terakoti. Čak i čuveni vozar dvokolica nije delo velikog umetnika, tako da jedva uspeva da nam prenese Platonovu metaforu.
Ipak, samo mesto je sazdano na dvema tajnama od kojih nijednu nije lako odgonetnuti - omfalosu i proročištu. U vremenu koje traga i za materijalnim i za duhovnim referentnim tačkama ova dva simbola predstavljaju nešto od velikog, može se čak reći, presudnog značaja. Čini se da uznemirenost koju osećamo u Delfima ne potiče toliko od straha već od neke slutnje; osećamo da je sve oko nas nedirnuto u svojoj čistoti.
Iz eseja Delfi (knjiga Duh mesta)