Od svoje strane, razlupano i rascepkano kopno oštrim svojim iverjem grebe i razbija mirno ogledalo vode, i daleko je u sebe uvlači dok od živih talasa ne postanu mrtva jezera, zelena kao otrov.

Na jednom ostrvu stoji šumarak lisnatih drveta, a na studenoj vodi leži i možda se još malo osvežava snoplje žutih i crvenih grančica. Tamo po strani, u gvozdenoj hladovini, stoji pusto ostrvo jela i borovlja kao nemila misao koju niko neće. Još dalje, gola stena, i na njoj redovi uzdignutih kopalja; to je ostrvce sa kojeg su vetrovi i vode razneli zemlju, i ostala je mrtva četa starih četinara.

Iz putopisa Pisma iz Norveške