Samo putovati. Zaboraviti sve, zaboraviti i sebe. Otvoriti samo oči, sva čula, i tu famoznu dušu, ako treba, i razum koji samo shvata: biti čist čin primanja i poimanja.
Postati drugi, postajati drugi, pa drugi, svaki put kad se pejzaž promeni. Ili nov grad kao cvast izroni iz daljine. Neočekivani horizont se sklopi oko vas. Ili zatreperi nepredviđena boja drugog a uvek istog neba.
I pokušati upiti u sebe ono opšteljudsko koje je iza svega, i sve one razlike koje su bogatstvo sveta, i koje nas dele, da bi nas, izmenjene, opet sjedinile, da, zatim, na povratku, nađemo sebe, obnovljenog i istog. Da za sve vreme putovanja u nama traje samo jedna čedna volja: Samo malo dalje. Još dalje. Još jedan vidik da bukne pred nama. Jedan strani novi grad. Još jedna nepoznata ulica, kojom se lome kose senke predvečerja. Još jedan, dotle neviđen, a odjednom, otprve, dragi most.
I jedno drvo, jedno sasvim obično drvo, kvrgavo, bolno, s jedva malo lišća. Tu, malo dalje. I koje ostaje nezaboravno. Toliko, da nas nemir ispuni kako smo mogli dosad živeti bez njega.
Samo još malo dalje da bismo opet bili tu gde smo oduvek, pošto smo, eto, okrenuli malo prizmu sveta i prizmu sebe...
