Kakav bi bio taj naš drugi život? Verovatno isti kao i ovaj prethodni, ovaj današnji. Zbog čega se inače ljudi razvode i napuštaju svoje naoko srećne porodice na užas čitave ulice? Verovatno žele da promene svoj život, da ga smeste u neke druge okvire, da se ponovo rode i počnu sve iz početka? Ali život ih ubrzo posle toga vara. Taj novi, taj tako dugo očekivani život na nekom drugom mestu, sa nekom drugom ženom i drugom decom, ulazi ponovo u staru kolotečinu.
Putovanja po svetu izgledala su mi uvek prilično besmislena i uzaludna. Sve to halapljivo sakupljanje imena, slika, pića, bizarnih ukusa i lepota, odavalo mi je uvek nezajažljivu glad, pritajeno nezadovoljstvo što tinja ispod pepela navika, nemoć da se avantura izvede među zidovima sopstvene sobe. Italijanska grapa, na kraju krajeva, veoma liči na našu lozovaču, votka je bliska travarici, mešano meso na žaru u Alžiru se zove kus-kus, a kuvana ovčetina u Londonu ne razlikuje se, sem po imenu, od lešo-ovčetine pod Kujundžilukom u Mostaru...
Muvamo se tako po svetu upoređujući širinu naših ulica sa tuđim bulevarima, zurimo u izloge zatrpane raskošnim stvarima, njušimo vazduh i upoređujemo ga sa našim vazduhom - evo, svet nam je, najzad, tu pod stopalima, ali šta? Sve nas nešto vuče natrag, tamo odakle smo potekli, tamo gde smo zaboravili neke vrlo važne stvari...
Iz putopisnog dnevnika Skitam i pričam
