Živeo sam u četiri takva grada. London je bio trgovinski i finansijski centar sveta od Napoleonovog pada do Hitlerovog uspona; Pariz - njegov večiti suparnik - bio je međunarodni kulturni magnet od izgradnje Versaja do smri Albera Kamija. Beč je možda imao najkraći procvat: njegov uspon i pad podudarili su se s poslednjim godinama Habzurškog carstva, ali je za to kratko vreme sve zasenio svojim sjajem. A onda je došao Njujork.

Imao sam i sreću i nesreću da te gradove doživim u vreme njihovog sumraka. Na vrhuncu snage bili su oholi puni sebe. U vreme opadanja došle su do izražaja njihove manje upadljive vrline: ljudi vam nisu tako često govorili da ste srećni što ste tu. Čak i kad je kultura šezdesetih bila na vrhuncu u Londonu, njegovo samoreklamiranje imalo je u sebi nečeg krhkog, kao da je znao da proživljava svoje miholjsko leto.

Danas je britanska prestonica nesumnjivo geografsko središte - a njen grozni šljašteći aerodrom je najprometniji na svetu. Grad može da se podiči najboljim pozorištem i višebojnim kosmopolitizmom koji mu je nekad žalosno nedostajao. Ali sve to klimavo počiva na neodrživoj gomili tuđeg novca: London je prestonica kapitala.

U vreme kada sam otišao u Pariz, većina ljudi na svetu prestala je da govori francuski (Francuzi su to kasno shvatili). Ko bi danas namerno rekonstruisao svoj grad - kao što su to uradili Rumuni krajem devetnaestog veka - s namerom da ga pretvori u "Pariz Istoka"? Ko bi zbog toga gradio grands boulevards kao što je Kalea Viktorija? Francuzi imaju reč koja označava sklonost prema nesigurnom okretanju ka sopstvenoj unutrašnjosti, prema opsednutosti samoispitivanjem: nombrilisme - "gledanje u sopstveni pupak". Oni to rade više od sto godina.

Iz romana Koliba sećanja