Popeo sam se jutros na Vezuv, to je bilo stvarno uznesenje kroz najraznovrsnije proletnje zelenilo bilja u azur; koliko plavilo pod zupčastom željeznicom, svuda oko nje. Reklo bi se da ta mala sprava Kukove agencije ima moć ne samo da diže nas već i ceo pejzaž s nama u nebo. Seoske kuće sa ženama koje rade u bašti, sa kozama koje se biju između sebe, vinogradi čije je tanko granje isprepletano kao snažna paučina, sve se to dizalo lagano kao kakvo božanstvo. More se izdizalo k nama koso, plavo kao oči, sve kosije, glatkije i plavlje sa iznenadnim osenčenjima. Sve ono što je materijalno; gradovi, bakšiši, nesnosni turisti, moja ličnost, nije mi smetalo da budem uzbuđen, srećan. Apsolutno srećan.
Iz knjige Sicilija i drugi putopisi
