Artnit

I ranije joj se dešavalo da se prepadne kad god bi sela da sluša kišu. Čula bi tada kako škripi gvozdena kapija; čula bi muške korake po stazi popločanoj ciglama; čula bi otresanja čizama ispred kućnog praga. Noćima je čekala da čovek zakuca na vrata. Ali posle, kad je naučila da odgonetne mnogobrojne zvukove kiše, pomislila je da zamišljeni posetilac nikad neće preći kućni prag pa se navikla da živi ne iščekujući ga. Bila je to neopoziva odluka, doneta one orkanske septembarske noći, pet godina unazad, kad je, razmišljajući o svom životu, sebi rekla: “Nastaviš li tako, zaista ćeš ostariti.“ Otada se zvukovi kiše izmeniše i drugi glasovi odmeniše korake čoveka na popločanoj stazi.