Emil Zola - Kako živeti kada svakog časa sve puca pod nogama?
... Ah, ja u tome prepoznajem naše današnje mlade ljude, koji su malo zagrizli u nauku, i koji su od toga bolesni, jer nisu mogli da zadovolje stare ideale o apsolutnom, koje su usisali sa mlekom svojih dojkinja. Vi biste hteli da u naukama nađete, jednim udarcem i potpuno, sve istine, dok ih mi jedva otkrivamo, dok će one bez sumnje uvek biti samo večno istraživanje. I onda, vi ih poričete, bacate se ponovo u okrilje vere, koja vas više neće, pa postajete pesimiste... Da, to je bolest kraja ovog veka, vi ste Verteri koji su se vratili.
Emil Zola - Sve se svršava smrću, ništa od naših ljubavi ne rađa se ponovo, zbogom je rečeno za uvek
Bilo je to suviše veliko, suviše hladno, žurio se da se vrati, da se zatvori, da bi se osetio manje bedan, manje smrvljen između beskraja vode i beskraja neba. Jedno jedino mesto ga je privlačilo, groblje koje je okruživalo crkvu: Njegova majka nije bila tu, on je ovde mislio na nju sa velikom nežnošću, tu se on naročito smirivao, uprkos strave od ništavila. Grobovi su počivali u travi, tisovina je rasla u zaklonu crkve, čulo se samo cvrkutanje ptica koje su se njihale na morskom vetru. On bi se tu zaboravio satima, ne uspevajući čak ni da pročita na pločama imena davnih pokojnika, koja su jake kiše sa zapada izbrisale.
