Artnit

U starim gradovima obuzima nas neka nerazumljiva glad. Zar je moguće da su ova mesta postojala i pre nego što smo kročili nogom na njihove trgove? Čini nam se, tako, da bi nam bilo potrebno najmanje nekoliko života, a ne samo ovaj jedan, tako kratak i tako zatvoren u okvire jednog grada, u tok jedne reke, u krletku jedne kuće... Tuđi gradovi nas uznemiruju: pokazuju nam ograničenost našeg saznanja, čine nas gladnim, a u isto vreme skromnim. Želeli bismo da poživimo jedan život na ovoj mansardi što gleda na Berninijevu fontanu, da kupujemo voće kod piljara na uglu Rue D'Alésia, da pijemo svoju kafu i čitamo novine pod onom tamo, plavo-belom tendom na Sintagmi...

U poeziji Dobriše Cesarića ljubav je puna sete, prolaznosti, trenutnog zanosa. U njegovoj pesmi Povratak ta je ljubav sva zemaljska, bila je, prošla je, i ostala je samo istinska ljubavna poezija. Najjača dok je slutnja ljubav se otkriva lepotom isto tako snažnom kao zvuk i čistom kao boja, ali bez jasnog oblika i u obliku haosa.

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.