Emil Zola - Ti se uvuče u me više nego telo, više nego srce, i ne bi više ništa do samo uspomena
Vaj! Tih lepih večeri nema više. Došao je dan kad sam vas morao ostaviti, tebe i polja Provanse. Sećaš li se, lepi moj sne, rekli smo jedno drugom zbogom, jedne jesenje večeri, na obali rečice. Obezlistana drveta činila su horizonte širima i sumornijima: polje se u taj pozni čas, pokriveno suvim lišćem, prostiralo crno, sa velikim i žutim mrljama kao kakav ogroman suknen zastirač. Na nebu su iščezavali poslednji zraci, a sa istoka se pela noć preteći maglom, mračna noć koja je imala da dođe iza nepoznate zore.
Emil Zola - Ona koja me voli
Da li je ona koja me voli velika dama, sva u svili, čipkama i nakitu, koja sanja o našim ljubavima na sofi kakvog budoara? Markiza ili vojvotkinja, malena i laka kao san, sa talasima belih sukanja koji se tromo vuku po zastorima i sa malom napućenošću koja je slađa od osmeha?
