Artnit

Jednom mi je poklonio cveće, čitav buket cveća. Kupio ga je kod cvećarke, kad je dolazio u kafanu. Cveće je bilo sveže i crveno i on je bio nakupovao skoro sve što je cvećarka imala kod sebe. Stavio ga je ispred sebe na sto. Nijedan od njegovih prijatelja nije bio prisutan. Kad god sam ugrabila priliku, ja sam stajala iza jednog stuba, zurila u njega i mislila pritom: Zove se Vladimir T***.

- Stojte! Ni reči više. Znam što hoćete da kažete. I prvo - hoćete naime da kažete - zaboravili ste večnu ljubav svoje mladosti. Upravo to hoćete da kažete. Smem li vas onda sa svoje strane pitati, najpoštovaniji, gde je ostala moja prva, jedina i večita ljubav? Zar se nije udala za nekog artiljerijskog kapetana?

Da, šta je ljubav? Vetar koji šumi u ružama, ne, žuta varljiva svetlost u krvi. Ljubav je pakleno vrela muzika koja čak i staračka srca nagoni da igraju. Ona je kao krasuljak koji se širom otvara dolasku noći, a kao sasa od daha se zatvara i od dodira gine.

Veliki čovek! Koliko ima velikih ljudi na svetu? Na prvom mestu ima velikih ljudi u Norveškoj, ovo su najveći. Zatim ima velikih ljudi u Francuskoj, zemlji Igoa i pesnika. Onda dolaze veliki ljudi odozdo iz Barnuma. I svi ovi veliki ljudi njišu se na zemljinoj lopti koja u srazmeri prema Sirijusu nije veća od buvinih leđa.

Kad bi čovek bio gore, kad bi bludeo između sunca i osećao rep komete kako mu hladi čelo! Kako je zemlja malena a ljudi sitni; Norveška s dva miliona Setersdalaca i hipotekama banaka za životne potpore! Zar vredi biti čovek za tako malo? Krčiti sebi put laktovima u znoju lica svog kroz nekoliko bednih godina da bi najzad ipak propao, ipak!

Sunce je stojalo visoko; bilo je oko dvadeset časova. Grad poče oživljavati, približavalo se vreme šetnje; ljudi su išli tamo-amo po ulicama, pozdravljali jedan drugog i osmehivali se. Ja pripih uz telo laktove, načinih se savim malen i promakoh neopaženo pokraj nekih svojih poznanika koji su stojali na uglu kod univerziteta i razgledali prolaznike. Stadoh ići uz dvorski breg i udubih se u misli.