Artnit

Sama slika smrti može u potpunosti da obuzme naš um. Napori da je sačuvamo ili odagnamo su džinovski, jer je svaka koščica u nama prestravljena drži u sećanju pošto ju je osetila pored sebe, svaka čestica našeg bića je odbacuje u samom činu očuvanja i stvaranja života. Misao o njoj je kao neka osobina, neka bolest našeg tela. Naša volja ne može ni da je prizove ni da je odagna.

Jedne večeri, našavši se s Anđolinom, dođe na ideju koja bar na trenutak znatno ublaži njegovo raspoloženje. Bio je to san koji je, uprkos Anđolininoj blizini, imao i razvio pored nje. Oni su tako nesrećni zbog bede koja vlada u društvu. Toliko je bio uveren u to da pomisli kako je spreman na herojska dela za pobedu socijalizma. Sva njihova nesreća bila je izazvana njihovim siromaštvom. Njegove reči su podrazumevale da se ona prodaje i da je primorana na to siromaštvom svoje porodice. Ali ona to ne primeti pa su joj njegove reči zvučale kao milovanje; uostalom činilo joj se da on okrivljuje samo sebe.

Pridev "namagarčen" najbolje ide uz žrtvu šale koja živi u jednom gradu koji nije dovoljno veliki da bi mogla bezbedno, odnosno kao neznanac, šetati njegovim ulicama. Svaka njegova poznata slabost prati ga po ulicama zajedno s njegovom senkom. Ljudi iz istog društvenog miljea međusobno se znaju i svako gura prst u rane svoga bližnjeg.

"Moje dvorište je malo, ali bi uz nešto truda u njemu moglo da se potroši deset kilograma hleba dnevno." Pravi san dotičnog pesnika. Gde u to vreme naći deset kilograma hleba za ptičice koje nisu imale bonove s tačkicama. Drugog, pak: "Voleo bih da umem da okončam rat na malom divljem kestenu u mom dvorištu, s večeri, kad vrapci traže najudobnije mesto da tu provedu noć, jer bi to bio dobar znak za budućnost čovečanstva."