Artnit

“Šta bismo ti i ja činili u životu?“ (kao nenastanjeno ostrvo! na ostrvu - znam). - “Otišli bismo kod Rilkea.“ A ja ću ti reći: Rilke je preopterećen, njemu ništa i niko nije potreban, naročito snaga, koja uvek odvlači: udaljuje. Rilke je asketa. Geteu je u starosti bio potreban samo Ekerman (njegova potreba za drugim Faustom i uši što zapisuju). Rilke je prerastao Ekermana, njemu između Boga i “drugog Fausta“ nije potreban posrednik. On je stariji od Getea i realniji. Kao da me zapahnjuje njegova posednička hladnoća, u njegov posed sam namerno i unapred uključena.

Ništa se nije događalo po mojoj želji, ali ni protiv moje želje, dakle, - ni prema čijoj želji. A mojim željama nedostajalo je upornosti. Moja popustljivost nije slutila na dobro. Bilo je strašno pomisliti čega sve nisam bio spreman da se odreknem. Mojoj rodbini bi bez mene bilo bolje, ja sam im kvario život.

Na isti način on i čita. Kaže ovako: pročitaću vam toliko i toliko redaka belog stiha, toliko i toliko rimovanih strofa. I opet, kad god se nekome učini da je tim lagarijama sa estrade svejedno da li se temenom ili petama oslanjaju o pol, javljaju se opisi i poređenja neviđene magnetske osetljivosti. To su - slike, to jest čudesa u rečima, to jest primeri potpunog i strelovitog potčinjavanja zemlji. Dakle, to su - smerovi kojima će se uputiti njihov sutrašnji moral, njihova težnja za istinom.