Tragična junakinja Hamleta Vilijama Šekspira, Ofelija razapeta je između ljubavi prema danskom kraljeviću Hamletu i svom ocu. Patnja je odvodi u ludilo. U duševnom rastrojstvu, kada Hamlet ubija njenog oca oduzima sebi život utopivši se. Ofelija, bezgrešna i čista duša u beloj haljini pada u reku i dok je voda nosi ona peva i dalje je u zanosu.
Pesma Ofelija se sastoji iz tri dela. Prvi i drugi deo imaju četiri strofe od četiri stiha, a treći deo ima jednu strofu i takođe četiri stiha.
U prvom delu pesme Ofeliju u beloj haljini nosi voda reke, tamna i duboka. Nešto snežnobelo, krhko i samotno vekovima plovi crnom rekom postojanja i sanja tajanstvene daljine u kojima je sloboda, ljubav, lepota. I ludost Ofelije je ljupka, kada veče trne. Priroda se otvara pred njom, i ona pripada nekoj skrivenoj, lepšoj stvarnosti. Ofelija je sa šapatom trava, na ramenu joj plaču žalosne vrbe, sluša tajanstvenu pesmu zvezda i dok odlazi oko nje uzdišu lokvanji.
U drugom delu Rembo slika bledu Ofeliju, kao sneg lepu. Uz nju se vezuje motiv slobode koja je bila želja njene zaljubljene romantične duše, duha što sanja. Njeno biće čezne, a duša pati. I njeno ludilo je nežno i veličanstveno, i ona u njemu nalazi raj, ljubav i slobodu.
U trećem delu pesme Ofelija putuje kroz vreme, kroz večnost, dolazi na Zemlju i opet traži cveće koje je nekada brala. Ona kao da podseća na tragizam i sudbinu svih čednih i bezgrešnih u svetu grubosti i zla. Tako postaje simbol mladosti, lepote i čednosti.
Misaona, simbolistička pesma Ofelija Artura Remboa nosi sumorna i pesimistička raspoloženja i osećanja. Pesnik i Ofelija tragaju za istim. Oni traže odgovore na pitanja ima li ljubavi, lepote, raja. U pesmi su utkane večne čežnje nevinih i čistih, a pesnik mora biti "Kradljivac vatre", mora stići i u tamne regije zla, i tamo otkrije čovekova "ja".
