Karakter Fausta je veoma nejednak. On se prvo pojavljuje u mračnoj, zagušljivoj sobi, okružen knjigama, kao usamljen profesor, odvojen od sveta, naučnik koji strastveno traga za znanjem, i želi da otkrije tajnu života. Zato je on neka vrsta nadčoveka, figura genijalca iz doba Sturm und Drang. Faust je nesrećan, jer nakon mnogo godina napora, muka, odricanja i proučavanja nauke smatra da zna koliko je i pre znao. On shvata koliko je ograničen u ljudskom saznanju, jer ne može da prodre u tajnu šta je sa one strane beskraja i da otkrije smisao ljudskog postojanja. Uviđajući svoju ništavnost kaže: ''crvu sam jednak ja koji rije po prašini...'' U takvom raspoloženju pomišlja na samoubistvo.
Uskršnja zvona, sećanje na detinjstvo, običan i opipljiv život vraćaju Fausta u stvarnost, i on izlazi među obične ljude, na mesto gde mladi i stari slave svoje postojanje. Faust počinje da se menja. U njemu se budi želja za takvim životom, jer shvata da je bez njega svako saznanje nepotpuno, a čovek prazan i glup. Tada se javlja đavo Mefistofeles, mračna strana njegovog bića koji mu govori da se čulni doživljaji i saznanja ne mogu isključiti iz ljudskog života. Faust pristaje na savez sa đavolom i uveren je da se čulno u njemu neće uzdići iznad uma.
Da bi Faust spoznao radosti života, Mefistofeles ga vodi u veštičinu kuhinju da se podmladi. Podmlađen i vođen Mefistofelesom Faust doživljava preobražaje: zaboravlja na nauku, odaje se čulnim uživanjima i postaje veliki ljubavnik i grešnik. U strasti svojih čula, u intenzitetu svog proživljavanja, koliko i u duhovnom pogledu on je nadčovek. I dok se valja po grehu i blatu, u njemu postoji neki glas savesti koji ga stalno upozorava na pravi put, i ne da mu da se potpuno preda đavolu. Iz presnažnog nagona Faust unesrećuje Margaretu, a osećanje odgovornosti ga goni da na kraju ipak uloži sve sile da bi je spasao.
Težnja i nezadrživo stremljenje ka nečemu višem i sušta putenost neprekidno se otimaju o Fausta i tragično ga razdiru. Međutim, Faust nije postao običan rob Mefistofelesa. Iako je pristao na ugovor sa đavolom, kome se ne vredi opirati, ipak je verovao u načelo dobra od kojeg je odstupio i pretpostavio smisao u ništavilu. "Svemir ću u tvom ništavilu naći", kaže Faust Mefistofelesu kada ga ovaj šalje u prazninu, ka božanstvima zvanim "Majke". Na kraju dela, Faust i biva dostojan smisla u koji je verovao. U svom konačnom obliku on postaje tipičan predstavnik čovečanstva i nalazi sreću u radinosti, odriče se uživanja, hoće stvaralaštvo, i kao čovek stvaralac približava se Bogu.
