Važna stvar je važna stvar, to je i Suncu razumljivo. I evo, ono se spušta na Zemlju, istina polako, a ne onako kako bi htelo nestrpljivo Seme.

- Shvatate li - objašnjava Seme, ne mogavši da sačeka da se Sunce spusti - ja želim da postanem takvo kao što ste vi. Samo ne znam šta treba da uradim. Sposobnosti imam, to i stručnjaci potvrđuju, ali ostalo...

Sunce je već bilo selo na Zemlju, a Seme je jurilo prema njemu i neprestano govorilo:

- Glavno je to što ne mogu da se odvojim od Zemlje. Da nije Zemlje, ja bih već davno...

Seme nije ni završilo tu misao: zaustavilo se zapanjeno. A i imalo je čemu da se čudi: Sunce je - Seme je to dobro videlo - odjednom ušlo u zemlju.

Šta radi Sunce pod zemljom? Možda će Seme tamo moći da nastavi razgovor sa njim? I Seme je počelo da se zariva u zemlju.

Teško je reći da li se pod zemljom Seme srelo sa Suncem, ali ono je iz zemlje izašlo sasvim drugačije, potpuno različito od onog starog Semena. I više nego to - ono je čak ličilo na Sunce.

Svi oni koji su ga videli, odmah su to primećivali.

Ko je pomogao Semenu, ko mu je dao savet: Sunce, Zemlja ili Čovek, koji je često posećivao njegovo polje - nepoznato je.

Možda Sunce, zato što i sada kada je postalo malo sunašce na dugoj nožici, bivše Seme se proteže prema njemu i okreće glavu na njegovu stranu.

A možda Zemlja, zato što se bivše Seme čvrsto drži nje, više neće da odleti na nebo.

A možda Čovek. Čovek uopšte može sve.