U narodnim pesmama i narodnim pripovetkama je prisutno shvatanje o okultnim silama koje upravljaju ljudskom sudbinom, i čoveka podržavaju ili uništavaju, nagrađuju ili mu se svete. Tajanstvene sile koje su se preteći nadnele nad čovekom mogu se iskoristiti za nečije unapređenje ili propast. Sredstva da se to učini jesu blagoslov i kletva. Kletva kao samostalan iskaz se izriče sa verom u magijsku moć reči kojom se Bog, demon, sudbina ili prirodne sile pokreću na nanošenje zla. Blagoslov najviše životne vrednosti izražava se u željama da se one ostvare. I blagoslovi i kletve stižu one ljude na koje su usmerene. Marku Kraljeviću bilo je upravo onako kako su ga blagosiljali i proklinjali kralj Vukašin i car Uroš. Naime, u narodnoj epskoj pesmi Uroš i Mrnjavčevići kralj Vukašin, ne mogavši da ubije sina koji mu nije dosudio carstvo jer su ga zaštitili anđeli, proklinje Marka Kraljevića, a car ga blagosilja. To je "proročanstvo unazad", koje je u kletvama stvoreno da bude magijski delotvorno i istorijski istinito, a u svojoj navodnoj budućnosti, se potpuno ispunjava.

U narodnim epskim pesmama opevani su mnogi događaji koji se odnose na ostvarivanje kletve. To je na primer prikazano u poznatoj pesmi Marko Kraljević poznaje očinu sablju. Uverenje da se kletva sigurno ispunjava iskazano je u narodnim poslovicama: "Ko zlo čini nek se dobru ne nada. Zlo živeo, gore poginuo." Zbog opšteg uverenja da kletva nepromašivo pogađa, Musić Stevan, sećajući se herojskog zaklinjanja kneza Lazara, žuri na Kosovo, iako zna da će tamo poginuti. Kosovski poraz, koji istorija ne objašnjava izdajstvom uoči ili u toku bitke, narodna pesma sagledava u svetlu izdaje Vuka Brankovića. Tako se kletva sreće u stihovima koji osuđuju izdajnika ne samo nakon sukoba, nego i u najavi tog izdajstva. Propast loze Brankovića narodna epska pesma objašnjava i kletvom kojom je Maksim Grgurević prokleo Jerinu, ženu despota Đurađa Brankovića, što je dala kćerku za Otomanoviće. Posebno mesto u etičkom, moralnom, nacionalnom, kultnom i prostornom smislu ima Lazareva kletva čiji su stihovi ispisani na spomenik Kosovskim junacima na Gazimestanu na Kosovu.

U srpskim narodnim umotvorinama naglašava se da je posebno teška majčina kletva. Devojačke kletve se, takođe ocenjuju kao teške. U moralnom sistemu narodne kulture kuđenje drugog se, osim u slučaju obrednog kuđenja, po pravilu osuđuje. Posebno se ne sme kuditi devojka stasala za udaju, jer svaki loš glas može odlučiti o njenom nesrećnom braku. To se smatra za veliki greh, pa otuda i pravo devojke da prokune svoje kudioce. Narod veruje da je kumova kletva posebno teška, zato što on predstavlja moćnog posrednika između živih i mrtvih.

U narodnim lirskim pesmama i baladama, u kojima su u centru pažnje porodica i porodični odnosi kletva se javlja da bi se vratio narušeni moralni red. Stanje haosa završava se kaznom koja grešniku stiže od više sile ili od ljudi. Ponekad je poučna kletva na kraju narodne pesme ili priče. Takva kletva pretvara pojedinačnu sudbinu grešnika u sudbinski tip i uz upozoravajući ton proklinje buduće grešnike.

U srpskom narodnom stvaralaštvu kletva postaje verbalno magijski pokušaj da se ispravi nered ili nepravda uspostavljenjem veze između greha i kazne od strane više sile. Kletva čini i mogućim i obavezujućim čin kažnjavanja i nikada ne ostaje bez posledica. Tako ima slučajeva kada kletva ne snalazi prokletoga, nego njegove potomke.

U tesnoj vezi za shvatanjem kletve je ukletost, čija suština i razlog ostaju nepoznati. U narodnoj epskoj pesmi Ženidba Milića barjaktara verenica Milića Barjaktara ukleta je, kao i njenih osam sestara, da posle svadbe, ne stigne živa domu svoga muža. Tako i u narodnoj epskoj pesmi Ženidba vojvode Pavla svih deset sestara su "roda urokljiva", zato ih, "na putu ustrijeli strjela.". U narodnim pričama i pesmama ima junaka ukletih da žive kao zmije ili sokolovi; ako se spale njihove košuljice ili njihova krila, oni ginu. Govori se i o poslovima čije je izvođenje ometeno, dejstvom neke nepoznate kobi. Velike građevine se ne mogu dovršiti, sve dok se kakav živi ljudski stvor u njen temelj ne uzida. Ovde je dato narodno verovanje da se nijedna veća građevina ne može podići bez žrtava. U narodnoj epskoj pesmi Zidanje Skadra posebno je dramatično i živo prikazano zaziđivanje mlade Gojkovice u temelj Skadra na Bojani.

Verovanje u stvari, pojave, i uticaje čija je moć fatalna ili čudotvorna je posebno važan aspekt teorijskog shvatanja o svetu, i sudbini čoveka srpskog naroda u jednom periodu njegovog bivstvovanja. Sve to je upleteno u celokupno srpsko narodno stvaralaštvo. Mnogo toga se sačuvalo, uglavnom u izmenjenom obliku do naših dana.