U Srbiju se Jakšić prebacio, uostalom, za sreću svoga talenta. Šta bi bilo od njegova protestantizma u mlakunjavoj Vojvodini! Ali, u Srbiji onoga doba trebalo je junakovati, zapravo proleterski, sad na megdanu, sad bilo gde bilo. Srbija onoga doba, ona nabolja, imala je čudesnu moralnu zrelost, ali samo to. Sreća i snaga su joj ležale u idealima i proleterskom probijanju kroz život. "Volja ti u goru, volja u šumu, volja na sredu." Širok izbor! I Đura je izabrao. Izabrao je ono "na sredu", i daće tome svu dušu i sav pesnički talent svoj, uostalom oba talenta svoja, jer mu je jedna od najlepših istorijskih slika ona koja predstavlja stražare na karauli otadžbine srpske.
Po prvoj svojoj umetničkoj ljubavi za slikarstvo, za svet boja i nemog izraza, Đura Jakšić potonji pesnik vatrenog rečnika, ne samo da nije bio heroj reči, nego je bio nem kao mrav. Ćuteći je posmatrao u prirodi naročito igru tamnog i svetlog; ćuteći je rastirao boje i slikao ikone i portrete...
Slikar je bio Đura Jakšić u duši svojoj do kraja svoga života. Ostavio je za sobom platna od duboke slikarske i metafizičke vrednosti. Dodir njegove vatreno crvene i mrke ili crne boje, to je jedna bojišna pobeda boja. Kao što ponekad naslikan Bog drži u ruci snop munja, Đura Jakšić je na dodiru crvenog i mrkog držao neku čarobnu prizmu koja lomi i u prostor baca tajanstvenu bojnu čar i vatru. Senke njegove, s druge strane, ponekad su bolne kao rana udarena u svetlost, a ponekad veličanstvene kao približavanje smrti. Ako sad skrenemo pogled u njegovu poeziju, i tu, najlepša mesta u lirskim pesmama, i odlomci u epskim pesmama, i u stihovanim tragedijama - jesu opisi slikarske vrednosti, odnosi čoveka prema velikoj prirodi kao velikom Božjem platnu slika. Noć i ponoć u šumi i planini, pod mesecom, i u mraku, oslikao je on mnogo puta. Taj zagonetni čas,, pun mira mirnih i pun nemira nemirnih, inspirisao je Jakšića uvek. Dobro je poznavao i čari i strahote ponoći proleter koji se seljaka, daje ostavke, luta nezaposlen, beži u samoću, u samoću nekada očajnu, nekada razjarenu, osvetoljubivu i zlu. Niče je demonski, objasnio ponoć: da je srećnom najsrećniji čas kad ga ponoć omađija i snom uljulja; a nesrećnom i gonjenom i krivom najstrašnije kad se ponoć stane povlačiti i zora probudi svest stradalnika.
Jednoga dana je Đura Jakšić prestao ćutati, dohvatio pero i stao glasno davati izraza mislima i jadu svome. Jad je bio zbog nesklada darovitosti i društvenog oblika u kojem darovitost egzistira; i zbog nemanja i neznanja strategije kojom se društvo pokorava; i zbog nečovečne tuposti ljudi koji ne znaju šta treba prihvatiti, i kako se šta prihvata. Do kraja života je on ostao ne samo puki, nego svega željni siromašak; dokraja ostao nedovršeno obrazovan slikar: do kraja ostao samouk u širokoj i teškoj oblasti književnosti...
Iz knjige Mir i nemir
