Artnit

Ponedeljak, 01 Juli 2013 20:00

Tuga i opomena Istaknut

Sa Brankom Radičevićem u srpsku književnost prvi put ulaze pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Pesma Tuga i opomena je ponikla iz baladične atmosfere nemačkih romansi, koja se u srpskoj književnosti osećala tridesetih i četrdesetih godina XIX veka, a njena početna inspiracija je u pesnikovim Sonetima ispevanim 1844. godine. Nova varijanta pesnikove lirske drame, pesma Tuga i opomena objavljena je 1845. godine.

Pesma Tuga i opomena otkriva drugi pesnički svet Branka Radičevića i na drugačiji način. U psihološko-emocionalnom smislu pesma je na neki način nastavak pesnikovog oslobađanja od ljubavnog jada, započetog još ranije. U pismu ocu 1844. godine Branko Radičević svog junaka pesme naziva nesrećnim ljubavnikom.

Tuga i opomena je veća lirska kompozicija ispevana u oktavama, koje su, osim nekoliko poslednjih deseteračkih, date u jampskom jedanaestercu, prihvaćenom iz nemačke poezije. Preplitanje motiva u pesmi јe veoma složeno, živo i prirodno: priroda, ljubav, muzika. U osnovi pesme je priča o dvoje zaljubljenih koji se rastaju. Vreme koje obuhvata priča se poklapa sa godišnjim ciklusom prirode, a sve promene u ljubavnoj priči prate adekvatna dešavanja u prirodi. Tako se ovaj spev od sentimentalne ljubavne priče pretvara u mitsku poemu o prirodi, o njenom umiranju i ponovnom rađanju.

Pesma počinje elegičnom muzikom. U srcu drage proleće budi radost, a u pesniku "tužnu neveselost grudi". Iz ovog elegičnog tenutka kroz sećanje pesnika odlazi se u neki minuli srećni trenutak. Ljubavna idila prelazi u muziku slika kroz koju se prenosi i iskazuje pesnikov unutrašnji doživljaj. Tako ljubav živi u pesmi ptica, žuborenju vrela, rastu cveća, a sreća treperi kao zvezda splet i vetrića lak let. Zaljubljeni beru cveće, pletu vence i ljube se u hladu drveća. Ona mu peva "od Omera i Mere krasan poj", a on je prati frulom. Pesnik se lirski identifikuje sa prirodom u kojoj je izraženo biće sveta i na lirski način saznaje ovo biće. Zaljubljeni moraju da se rastanu, jer junaka pesme očekuje negde u daljini plemeniti poduhvat. Stremeći idealnom koje je u beskraju on ne može da se ogluši o zov daljina, i napušta voljenu i zavičaj. Sam rastanak zaljubljenih je dignut do podviga.

U dalekom svetu pesnik zaboravlja dragu, a kada se vrati u zavičaj, više je ne nalazi među živima. On je užasnut saznanjem da je posle smrti drage od svega ostao samo zvuk, samo suština - "Nje više nema - to je bio zvuk". Ona je umrla, a život je postao sivilo koje ne mogu da ispune drugovi i lov. Ali ljubav je i dalje živa. Ona se junaku javlja u snu u trenutku kada se priroda budi iz zimskog mrtvila i počinje nov život, a njenu pojavu prati muzika oživelog predela. Blaženstvo susreta u snu je samo trenutni doživljaj rasterećenja. Kada pruža ruku da je zagrli, ona nestaje kao pena, odlazi gore u nedostižno nebo, u visine. On ostaje kao skrhano ribarče, sam u čunu na reci života. Ona koja u pesniku simbolizuje let u visine, kao mrtva draga gleda ga i dalje sa neba. U pesniku i dalje živi pritajena čežnja, koja ga zove u večito kretanje, u neosetni let ka njoj. U poslednjim stihovima naslućuje se da bi pesma bila izlečenje, rasterećenje od ljubavi koja je bila izvor patnji i bola.

Branko Radičević je iskazao dubinu i misaonost u pesmi Tuga i opomena. Pesma je satkana od sugestivnih i opojnih zvukova, od čistih glasova i boja, od vedrih i prosvetljenih tonova i zvučnih uzleta, i nosi novu pesničku osećajnost i duševnost.

Pročitano 9381 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Tuga i opomena