Odštampajte ovu stranicu
Četvrtak, 20 Juni 2013 22:07

Rodion Romanovič Raskoljnikov Istaknut

Rodion Romanovič Raskoljnikov, glavni junak romana Zločin i kazna Fjodora Mihailoviča Dostojevskog je u sukobu sa svima. On je ubica, ali ubija iz idejnih pobuda, njegova teorija o pravu na prolivanje krvi u ime novih ideja odjek je stavova revolucionara demokrata 60-ih godina XIX veka. Sukob sa svetom se produžuje u junakov sukob sa savešću.

Tema i siže romana Zločin i kazna su sadržani u naslovu. Fabula konsekventno razvija osnovni siže: izlaže doživljaje glavnog junaka Raskoljnikova od zamisli zločina: plan, pripreme, ubistvo, kaznu, robiju.

Na početku romana reljefno se oblikuju psihološke karakteristike glavnog junaka, siromašnog petrogradskog studenta Raskoljnikova. Njegova psihologija je data sistemom autorske informacije odnosa sa drugima, samorazotkrivanjem, izjavama, greškama i snovima. Psiha je osvetljena iz jednog osnovnog fokusa: fenomenom zločina.

Preokupacije, osećanja i ponašanje Raskoljnikova odaju "poniženu i uvređenu ličnost", od društva i obdarenu od prirode. Lepota, snaga, pamet pothranjivale su samopouzdanje i ambicije, a beda je stvarala kompleks inferiornosti i pogađala utoliko teže što je bio darovit. Siromaštvo je izazvalo izbegavanje susreta sa ljudima.

U ponašanju Raskoljnikova se mogu izdvojiti tri faze: priprema zločina, izvršenje zločina, stanja posle zločina. Prvu fazu karakteriše san o Napoleonovskoj moći. On razvija teoriju jake ličnosti kojoj je sve dozvoljeno, pa čak i "krv po savesti". U svojim usamljeničkim razmišljanjima odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke i ubije staru lihvarku kako bi njenim prljavim novcem pomogao sebi i drugima. Njegov psihički život se sve više usmerava na planiranje ubistva. Ali, uporedo sa tendencijom ostvarenja plana deluju i snage otpora o čemu govore i dva njegova sna. U prvom je sanjao detinjstvo, a njemu je sedam godina, i šeta sa ocem. On gleda kako pijani seljaci tuku konjče upregnuto u ogromna, natovarena kola. Taj san simbolizuje teret kojim ga pritiska život i nemoć da se izvuče. U drugom snu priviđa mu se da je u Africi, u Egiptu, u nekoj oazi. Ovaj san je građen na kontrastu sa njegovim stanjima - mirna oaza suprostavljena je njegovom nemiru. Oba sna su podsvesna potreba za bekstvom od mesta i trenutka u kome se njegov život tako zamrsio da mora da počini zločin. Prvi san, vremensko - u detinjstvo, a drugi san je prostorno udaljavanje - Egipat. Snovi su istovremeno i ometanje priprema za izvršenje zločina. Oni otkrivaju da se njegovo moralno osećanje ne poklapa sa savešću i idejnim uverenjima. On plače što šibaju jadno konjče. Krv koju razum odobrava, savest pretvara u okove kojim okiva zajedno ubicu i njegovu žrtvu.

Dok stvara plan, Raskoljnikov postavlja pitanje: zašto se zločini otkrivaju. On zaključuje da zločinca spopada klonulost volje onda kada je prisebnost najpotrebnija. Zato postavlja sebi zadatak - paziti na svaku sitnicu. Međutim, kontrolišući sitnice, čini krupne greške. On pazi da ne pobledi, da mu se glas ne izmeni, a zaboravlja da zatvori vrata. Ova greška dovodi do još jednog prestupa: ubija sestru lihvarke, Lizavetu, da bi se oslobodio svedoka. Njena smrt izaziva neobičan psihički fenomen i on svoj zločin vezuje jedino za lihvarku, a Lizavete se gotovo ne seća. Zaboravljanje ubistva Lizavete može da bude posledica osećanja veće krivice. Lihvarke se sećao, jer je za njega bila oličenje svega zlog, za njeno ubistvo je imao "opravdanje" i argumente da se brani. Za Lizavetu nije imao nikakvog opravdanja, i zato njeno ubistvo, i njen lik potiskuje u najdublju podsvest i blokira ga zaboravom.

Posle izvršenog ubistva lihvarke i njene nedužne sestre, kao slučajnog svedoka zločin u Raskoljnikovoj svesti poprima druge razmere. Kod njega se opažaju dve tendencije: maksimalno nastojanje da ne otkrije zločin i - nesvesno odavanje. On se veoma neoprezno otkriva kada posećuje stan ubijene, gde se raspituje za lokvu krvi i zvoni nekoliko puta da ponovo čuje zvuk koji je oglasio početak njegove drame. Posle učinjenog zločina zapada u još dublju duševnu i moralnu krizu. On se sada ne brine samo da ne bude otkriven, već se bori sa svojim osećanjem otuđenosti, sumnjama, košmarnim snovima, traženjem rešenja između putokaza koji mu se nude.

Rodion Romanovič Raskoljnikov se predaje vlastima i kaje za učinjeni zločin. Radnja sada prelazi na poslednji plan: etički - patnjom treba iskupiti pravo da se kao ravnopravan član vrati društvu. Na kraju romana Zločin i kazna Fjodora Mihailoviča Dostojevskog odjekuje strogi sud Raskoljnikova o sebi i kajanje što nije izdržao; ispaštanje zbog prolivene krvi - i mirna savest. Očajanje i nada. Otuda tragično zvučanje pokriva ostale tonove u romanu.

Pročitano 35297 puta Poslednji put izmenjeno Ponedeljak, 25 Novembar 2013 18:12
Stefan Tanasijević

Najnovije:

Srodni članci