Po palankama, vreme ima u velikoj meri onu čudnu osobinu koju mu pripisuje jedna zagonetka: da je ono što je istovremeno i najduže i najkraće. Biva da od jednoličnosti i praznine palanačkog života stanu svi satovi po kućama; a za ono nekoliko džepnih, što idu, niko ne pita, jer se boji odgovora. Zar tek! Uf, nikad podne dočekati! A od jednog do drugog gospojinskog vašara je večnost! Vreme se ukamari i stoji, i dođe nekima da ga lopatama razdrmavaju i ruše. Ima i ona druga strana. Palanačke porodice tako brzo klonjavaju, sparušavaju se, prazne se, propadaju materijalno i zdravstveno, da vreme jedva stiže, jedva traje toliko koliko da se kakav takav uspon života ostvari i da bar jedan čas porodice prođe. Izđikaju ljudi kao trava, i uvenu kao trava, slično ponekom busenu žute trave koji pretraje i do Božića, u nekom zapećku kašljuca po jedna ruševina, neka ozebličina, zaostala iza onih što su već svi na groblju, zaostala da bunca o kućama i imanjima koja su već i treće ruke promenila. To su oni koje smrt volovski kolima tegli na groblje, ali ih tegli. Inače, što rekao gospodin Joksim, ekspresno se nestaje. - Ekspresno će bankrotirati, evo, cela ta ulica sa finim imenom rimskog vojskovođe. I vođa je ekspresno prošao. Danas mi gospodin župnik citirao Marka Aurela: Začas, i biće sahranjen onaj ko je tebe sahranio.
Iz pripovetke Gospa Nola
