I taj kristalizovani ukus jedne prolazne epohe, okamenjeni izraz jednog stanja duhova, samo je "besplodan napor da se ono što je večito stavi u ono što je prolazno". I najveće i najgenijalnije filozofske i naučne teorije redom su padale, jer je život isuviše složen, isuviše prostran, da bi se dao zaključati u prazne formule. Život teče bez ikakva obzira na naše pretpostavke i odredbe; čovečanstvo, "podmlađeni orao koji menja perje", na svakom koraku dobiva nove potrebe i nove ideale, kao što je Lamartin pevao...
Književnost, koja je jedna od glavnih manifestacija toga nemirnoga čovečanstva u velikom hodu, ne može da ostane okamenjena; sa novim idejama i novim osećanjima javlja se i nova književnost. Plodno načelo evolucije prodrlo je svuda, pa i u književnu kritiku. Razlog dogmatičara da se književni ukus ne menja, da je ono što je bilo lepo pre dve hiljade godina lepo i danas, da je vrednost klasičnih pisaca osveštana vekovima divljenja u svim rasama i na svim mestima, taj razlog isto toliko vredi koliko u pobijanju evolucione teorije tvrđenja teologa da su kokoši na egipatskim obeliscima od pre tri hiljade godina iste onakve kakve su i danas. Kao da tri hiljade godina ne čine samo jedan sekund u bezmernoj večnosti! Danas, kada svuda duše vetar slobodne misli, nikakav dogmatizam, nikakav autoritet ne ostaje na nogama: čovek danas oseća neodoljivu potrebu slobodnog ispitivanja, on ima svest o dužnosti da primi samo ono što izdrži punu kritiku njegova razuma i zadovolji njegove intelektualne, moralne i emocionalne potrebe. I sa takvim stanjem stvari, kako se može primiti dogmatizam u književnoj kritici, u pitanjima koja najvećma izmiču mrtvim i ukočenim pravilima i gde je sloboda prvi i poslednji uslov opstanka?
Iz dela Pisci i knjige
