Treba se pokoriti, jer i on Mitke se pokorio, iako se celog života uzalud borio i otimao. Jer, ceo život čoveka određuje sudbina. Ima nečeg fatalističkog u Mitketovim rečima kojima objašnjava da treba da se pomiri sa sudbinom. "To je Koštan! Pisano! Suđenice ti dosudile... Ete, došli ti da te vodiv, da se venčaš. I će ideš, će se venčaš. Svirke će ti svirav, pesne će ti pojev. Svi će da ti se radujev." kaže joj Mitke.
Mitke Koštani govori, reči koje su tako očajne i duboke, kao što su Hamletovi saveti Ofeliji: "Mladoženja će te celiva, a ti će plačeš! I prva noć plakanje i druga noć plakanje i cel vek plakanje... I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se isušiv... Će prosiš, pa če se 'raniš!... Srce će ti se iskida. Toj je! Zar ja ne znaem šta ide! Ide Koštan, jesen, dom, kuća, brat, stud m'gla i grobje... Toj ide."
Mitke shvata šta njega čeka. I on ječi: "Više u mehanu - ne! Vino - ne! Pesna-ne! Dom uz ognjište... I ja ću da putujem! Doma ću, kući... I živ iz njuma neću da izađem. Mrtvoga će me iznesev..."
I Mitke na kraju savetuje Koštanu: "Ajde Koštan! Digni se, rasvesti! Ajde svatovi te čekav, mladoženja te čeka. Digni se! Ne plači! Sluzu ne puštaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo za žal i za muku zdaden!"
Na kraju i Mitketa i Koštanu čeka žal za mladost. Zato joj Mitke kaže: "... Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plači, i ja ću plačem... Tebe čeka koliba, čerge, kučiki; mene - kuća, ognjište, pepel, dim, žena, zasukana i s'stesto umrljana."
Mitke koji je ove reči govorio, završio je svoj život samoubistvom, jer kao i Koštana i on je zaista postojao.
