Moje prve knjige počele su da razgovaraju sa decom, da šapuću, pa su, malo pomalo, i mene uvele u razgovor tako da ja sada ne mogu da prestanem da razgovaram sa decom, ne mogu da prestanem da im pričam priče i da za njih pišem pesme. Tako sad nastaju moje nove knjige.
Živim u gradu, u velikom betonskom lavirintu od kuća, kroz čije se tunele provlače trolejbusi, zadihani i zajapureni, svirajući gradske pesme na svojim trolama-frulicama. Trolejbuse osećam kao velike i žive igračke koje dobri šoferi navijaju ujutru u pet sati i koje se, na radost dece i korist ljudi, vrte po gradu do kasnih večernjih časova.
Ljude volim, i stvari volim, o svemu pesme pevam i smejem se kao prskalica na novogodišnjoj jelki. Od smeha smo zdravi moji junaci i ja."
Iz knjige Dečji pisci o sebi
