Drama Čekajući Godoa se odvija na dva plana. Na prvom planu, to je realistička priča o dve skitnice koje se odavno poznaju, o Vladimiru i Estragonu. Oni se nalaze na mestu na kome su zato što čekaju izvesnog Godoa. U toku prvog dana koji ispunjavaju kako umeju nailazi gospodar Poco sa svojim slugom Likijem i kraće se zadržava sa njima. Ubrzo posle toga dolazi Dečak koji im javlja da Godo tog dana ne može da dođe, i da će doći drugog dana. I drugog dana skitnice nastavljaju sa čekanjem opet bez uspeha, jer će se ponovo pojaviti Dečak i doneti istu nezadovoljavajuću vest. Na realističkom planu priča je gotovo bez značaja, ali uočava se da pisac ne govori samo o dvojici pojedinaca, Vladimiru i Estragonu. Oni su predstavnici čovečanstva. Vladimir je superiorniji, Estragon je spontaniji, dobrovoljno podređen. Oni se poznaju i druže pola veka. Između njih dvojice postoji saputnički, topli odnos i vezuje ih iskreno prijateljstvo. Između Pocoa i njegovog sluge Likija postoje odnosi koji su potpuno surovi i uništeni. Njihova vezanost je sudbinska. To je odnos između gospodara koji je mučitelj i sluge koji slepo služi svom gospodaru. Takav odnos je lišen humanosti.
Samjuel Beket u drami Čekajući Godoa, ne govori samo o dva dana čekanja, već o čitavom ljudskom životu od kada civilizacija postoji. Čovek beznadežno čeka Godoa (na engleskom jeziku se kaže God) ne bi li njegovim dolaskom opravdao i osmislio svoje postojanje. U delo je uneta tema apsurda. Svet je pustoš u kome se kreću smešne ili groteskno-sakate kreature. U tom svetu vlada osećanje mrtvila i tuge. U njega je čovek bačen. U takvom svetu bez smisla čovek je nemoćan, beznačajan. Njegov život je samo tren, i on ne može bitno da utiče na sopstvenu situaciju. Zato je čovek beznačajan i tragičan.
