Kada je prvi put objavljena zbirka Vlati trave je imala 95 strana, od kojih je samo predgovor imao 10. Ona je sadržala 12 neimenovanih pesama, od kojih su prvih 6 nosile naziv Vlati trave, a ostalih 6 nisu imale naziv. U središtu zbirke je paradoksalni i mnogoznačni simbol - trava. Za Volta Vitmena trava je biljka koja svedoči o nepobedivosti i neuništivosti života i “jednolični hijeroglif“ koji raste svuda, ne bira sebi društvo, ne postavlja uslove, ne traži negu. Trava je istovremeno za njega i simbol smrti, “lepa i neošišana kosa grobova“, a takođe govori i o besmrtnosti.

Kada su Volta Vitmena pitali šta za njega predstavljaju Vlati trave, rekao je: “Pokušaj… naivne muževne, odane, kontemplativne, čulne, zapovedničke ličnosti da unese u literaturu ne samo sopstvenu čvrstinu i osionost, nego i sebe samog-sopstveno telo i oblik-razotkrivenog, nehajnog prema uzorima, bezobzirnog prema uzdržljivosti i prema zakonu, i neobaveštenog, kako to na prvi pogled izgleda, o svemu što je izvan njegovog, neobuzdano voljenog zavičaja… (…) Vlati trave… bile su uglavnom… pokušaj… da se jedna LIČNOST, ljudsko biće (ja glavom, u drugoj polovini XIX veka u Americi) slobodno, potpuno i iskreno opiše. Ne bih mogao da pronađem nijedan sličan opis ličnosti koji bi me zadovoljio u današnjoj literaturi…

Posle smrti Volta Vitmena zbirka Vlati trave je doživela 8 izdanja kroz koje je rasla, proširivala se i menjala, a poslednje izdanje iz 1891. godine je imalo skoro 400 pesama. Osnovne osobine poezije, kao što su forma i sadržaj ostajale su iste i podjednako neobične, posebno za XIX vek. On uvodi u poeziju slobodni stih koji ne sadrži ni rimu, ni fiksiran metar ni druga uobičajena versifikacijska sredstva. Ovaj slobodni stih, iako nije bio originalan, jer se javlja početkom XVII veka u prevodu Biblije na engleski jezik predstavlja krajnje ostvarenje romantičarske zamisli organske forme, oblika koji treba da potiče iz samog dela i da izrazi njegovu posebnost.