Davida Štrpca, sirovog bosanskog seljaka odlikuje velika životna mudrost koja je prekaljena u tragičnom životnom iskustvu. Rođen je za vreme turske okupacije i zapamtio je njene zulume. Sina su mu uzeli u Grac, koji je proždirao bosanske vojnike i tamo je umro. Egzekucije su mu jedna za drugom uništavale i smanjivale imovinu. Ali, ropstvo i nevolje nisu skršile bodrost njegovog duha, ni njegovu vitalnost. Ropstvo ga je naučilo da govori Ezopovim jezikom.
David Štrbac tuži jazavca sudu. On želi da baš ovakvom tužbom nasamari okupatorski sud, i u isto vreme da izlije gnev i jad seljaštva namučenog u ropstvu.
Na taj način sudske činovnike stavlja u položaj da u tom aktu gledaju na njega kao na čudnog čoveka.
Na sudu David Štrbac igra lakrdijašku komediju sa jazavcem. Sudski činovnici se odnose prema njemu, kao i prema svakom bosanskom seljaku u kome gledaju samo "blentavog Bošnju" koji ne zna dve unakrst. Oni gledaju sa prezirom na njegov primitivizam i prostotu.
Ponašanje sudskih činovnika, koje naziva na seljačkom jeziku "glavatom gospodom", Davida Štrpca ne zbunjuje. On ih koristeći se obilato snagom bistrog zdravog razuma, bogatstvom narodnog duha i svojim životnim iskustvom dovodi u položaj blentavih ljudi, zaglupelih zbog birokratskog odnosa prema životu. Nadmoćniji je u sukobu sa njima, i pored svoje neukosti, primitivnosti i zaostalosti. Koristi se svim sredstvima, čak i onim što mu se odbija na primitivnost i prostotu, da im se naruga. Pravi se da ne razume njihova pitanja i kada ih veoma dobro razume, samo da bi ih što dublje uvukao u svoju igru. On glumi čudaka, a iz njegove glume izbijaju najveće i najdublje istine o tragici propadanja bosanskog seljaštva pod austrijskom okupacijom.
Sve što mu je na duši, David Štrbac je izgovorio u okupacionom sudu. Istovremeno on je otvorio i dušu potlačenog seljaštva i izrekao, ne samo šta on misli, nego šta i Bosna misli o okupaciji. Njegov govor pun satire i jetkog humora bio je živa reč naroda. Ali, govor je imao takvu formu da ne izazove sudske činovnike na represalije. Tako se narugao ne samo sudskim činovnicima, već i okupacionom režimu.
David Štrbac je na sudu lukavo taktizirao igrom duha, i povukao se kada je ta igra postala opasna. Na kraju je silnim protestom skinuo masku glume. Ostavio je zabezeknute činovnike suda u nedoumici, da se pitaju da li je lud, ili se pravi da je lud.
David Štrbac je složen lik. U njegovom liku ima i tragičnog i komičnog. On se kreće od revoltiranog pobunjenika do veselog šaljivčine, od pritvornog lukavca i šereta, prepredenog u svojim duhovitim zamkama do patnika koga su muke ropstva izglodale. On u sebi nosi onu žilavu snagu naroda koju sila ropstva nije mogla da razotkrije i uništi.
Lik Davida Štrbca, Petar Kočić je u svom najpoznatijem delu Jazavac pred sudom prikazao veoma reljefno i životno. David Štrbac je sigurno jedan od onih univerzalnih književnih likova koji postaju pojmovi.
