Ljudi koji izaberu da prvo zarade novac, a ostavljaju za kasnije, za vreme kada budu bogati, svoje istinske planove, ne greše uvek. Oni koji žele samo da žive, i koji životom nazivaju najveću slobodu, samo traganje za srećom, samo zadovoljenje svojih želja ili svojih nagona, neposredno korišćenje neograničenih bogatstava sveta - Žerom i Silvija su prihvatali taj veliki program - ti će uvek biti nesrećni. Istina je, priznavali su, da postoje ljudi za koje se takva dilema ne postavlja, ili jedva da se postavlja, bilo zato što su suviše siromašni i još nemaju drugih zahteva osim da malo bolje jedu, da imaju malo bolji stan, da malo manje rade, ili zato što su suviše bogati, od početka, da bi shvatili značaj ili čak smisao takve razlike. Ali u današnje vreme i u našem podneblju, sve je više onih koji nisu ni bogati ni siromašni, koji sanjaju o bogatstvu i mogli bi da se obogate: tu počinju njihove nevolje.
Mlad čovek, u načelu, koji nešto studira, zatim časno služi vojsku, u dvadeset petoj godini je go kao i prvoga dana, iako već potencijalno ima, zahvaljujući samom svome znanju, više novca nego što je ikada mogao poželeti. To jest pouzdano zna da će doći dan kada će imati svoj stan, svoju vikendicu, svoja kola, svoj muzički stub. Ispostavlja se, međutim, da se ispunjenje tih zanosnih obećanja neprijatno oteže: ona pripadaju, samim svojim bićem, jednom procesu za koji se vezuju, ako se bolje razmisli, ženidba, rođenje dece, evolucija moralnih vrednosti, društveni stavovi i ljudska ponašanja. Jednom rečju, mlad čovek će morati da se sredi, a za to će mu trebati petnaest godina.
Iz romana Stvari
