Vrata su već bila poluotvorena. Otvorio sam ih još malo i hladan dašak mi donese miris zemlje natopljene neumoljivim biljnim sokovima, miris vlažnog polja. Ona je ponovo progovorila. Okrenuo sam se, i dalje držeći vrata na nečujnim šarkama, i rekao joj: ''Mislim da tamo napolju nema nikakvog hodnika. Osećam miris polja.'' A ona, već pomalo daleka, rekla mi je: ''Ja ovo poznajem bolje nego ti. Stvar je u tome što je tamo napolje žena koja sanja polje.'' Prekrstila je ruke iznad plamena. Nastavila je da govori: ''Ta žena je oduvek želela da ima poljsku kuću, a nikad nije mogla da mrdne iz grada.'' Sećao sam se da sam tu ženu video u nekom prethodnom snu, ali sam znao, dok su vrata bila odškrinuta, da za pola sata moram da siđem na doručak. Pa rekoh: ''Svejedno, moram da iziđem odavde da bih se probudio.''

Napolju vazduh za trenutak zaleprša krilima, potom je utihnuo i samo se čulo disanje spavača koji se upravo okrenuo u krevetu. Poljski vazduh zastade u mestu. Više nije bilo nikakvih mirisa. ''Sutra ću te zbog toga prepoznati'', rekoh. ''Prepoznaću te kada na ulici budem video ženu koja po zidovima piše: 'Oči plavog psa'.'' A ona, tužnim osmehom, osmehom predaje nemogućem, nedostižnom, reče: ''Međutim, preko dana se više ničeg nećeš sećati.'' I opet postavi ruke iznad svećnjaka, lica zatamnjenog gorkom izmaglicom: ''Ti si jedini čovek koji se, kada se budi, više uopšte ne seća šta je sanjao.''

Iz priče Oči plavog psa (zbirka priča Oči plavog psa)