“Mislim da bih kao prvo jednostavno skupio svu decu i naučio ih kako da meditiraju. Pokušao bih da im objasnim kako da ustanove ko su oni u stvari, a ne samo kako se zovu i takve stvari... Mislim da bih, čak pre toga, nastojao da se oslobode svega onoga što su im roditelji i svi drugi ikada rekli. Hoću da kažem, čak i ako su im roditelji prosto rekli da je slon velik, nastojao bih da to odbace. Slon je veliki samo kad se nalazi pored nečeg drugog... psa ili žene, na primer.“ Tedi je razmišljao još nekoliko trenutaka. “Ne bih im čak rekao ni to da slon ima surlu. Možda bih im pokazao slona ako bih imao nekog pri ruci, ali bih prosto pustio da priđu slonu ne znajući o njemu ništa više nego što slon zna o njima. Ista je stvar sa travom i drugim predmetima. Ne bih im rekao čak ni to da je trava zelena. Boje su samo nazivi. Hoću da kažem da, ako nekome kažete da je trava zelena, to u njemu izaziva očekivanje da trava izgleda na jedan određeni način - vaš način - umesto nekako drukčije što bi bilo isto tako dobro ili čak i mnogo bolje... Ne znam. Nastojao bih jednostavno da izbace iz sebe i najmanji komadić jabuke u koju su ih njihovi roditelji i svi drugi naterali da zagrizu.“

“A ne bi li u takvom načinu bilo rizika da odgojiš malu generaciju neznalica?“

“Zašto? Ne bi bili ništa veće neznalice nego što je slon. Ili ptica. Ili drvo,“ rekao je Tedi. “Samo zbog toga što je nešto takvo kakvo jeste, umesto da se ponaša na izvestan željeni način, ne može se reći da ništa ne zna.“

“Ne?“

“Ne!“ potvrdio je Tedi. “Osim toga, ako bi poželeli da nauče i sav onaj ostali kupus - imena, boje i takve stvari - mogli bi i to da urade, ako bi im do toga bilo stalo, kasnije ili kad budu stariji. Želeo bih, međutim, da počnu sa onim pravim načinom gledanja na stvari, a ne sa načinom na koji stvari posmatraju ostali jabukožderi. To sam hteo da kažem.“ Prišao je bliže Nikolsonu i pružio mu ruku. “Sada moram da idem. Na časnu reč. Bilo mi je zadovoljstvo...“

Iz priče Tedi (knjiga Za Esme)