Roman Ana Karenjina pripada žanru porodičnog romana, koji je bio popularan u Rusiji nekoliko decenija pre njegovog objavljivanja 1875. godine. Lav Nikolajevič Tolstoj se vraća ovom žanru kako bi istakao svoje porodične vrednosti. Radnja romana smeštena je u XIX vek u Rusiji, koja je bila konzervativno društvo. U ovom društvu, se od odraslih, ne samo od članova plemstva kao što je bila Ana Karenjina, očekivalo da se udaju, imaju decu i nađu sreću u njoj. To je verovatno bio i pogled Tolstoja, što se ogleda u sudbini mnogih likova, ne samo Ane Karenjine, koja zbog vanbračne veze ostaje bez svoje porodice. Roman Ana Karenjina je više studija karaktera o prirodi porodice i fokusira se na temu porodice.

Uvodna rečenica "Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način" postavlja filozofski ton koji se odražava u romanu Ana Karenjina. To nije narativni početak koji priča priču o određenim likovima i njihovim postupcima. Umesto toga, to je generalizacija, slična filozofskim ili naučnim raspravama. Ipak, ne može se jednostavno ova izjava o porodičnoj sreći preneti na ceo roman. Teško je da se u romanu ispita valjanost tvrdnje da sve srećne porodice liče, i da nema idealno srećne porodice. Oblonskog razdiru preljube i finansijski problemi, Karenjina odvaja skandal, pa čak i Levinov srećan brak trpi ljubomorne napade i česte svađe. Osim toga, ova izjava Lava Nikolajeviča Tolstoja stvara različite reakcije kod nas: želimo da budemo srećni, ali ne želimo da budemo baš kao i svi ostali. Jedini način da se sačuva jedinstvenost je da se na "svoj način" prihvati nesreća. Ovo dvostruko vezivanje je ista dilema koju ima Levin kada se oženi i oseća da se bori između domaćeg zadovoljstva, s jedne strane, i potrebe za nezavisnošću i individualizmom s druge strane. To je Tolstojeva verzija hrišćanske ideje o prvobitnom grehu: ono što nas čini jedinstvenim i ljudskim je takođe ono što nas udaljava od sreće.