Artnit

Utorak, 24 Maj 2016 11:12

Alfons Dode - Kad pomislim samo da je svemu kriva politika Istaknut

David Burliuk - Lađa David Burliuk - Lađa

Oh! Te kako će mi biti prijatno da stanem gde nogom, da se zaustavim. Kažu da ću tamo dobiti nešto zemlje, alat, kućicu... Kućicu! Meni i ženi san je bio da imamo svoju kućicu oko Sen-Mandea; malu, s bašticom kao izvučena fijoka puna povrća i cveća. Tu bismo dolazili nedeljom, na ceo dan, da se nadišemo sveža vazduha i nauživamo sunca za celu nedelju. A kad deca odrastu, stanu u trgovinu, tu bismo se povukli da mirno proživimo. Bedniče jedan! Sad si se eto povukao, i dobićeš tvoju željenu poljsku kućicu!

Ah! Kad pomislim samo da je svemu kriva politika. Međutim, čuvao sam se se te proklete politike. Uvek sam je se bojao. Pre svega nisam bio bogat i, sa svojim novčanim sredstvima, nisam imao mnogo vremena da čitam novine, niti da idem i slušam po skupovima slatkorečive besednike. Ali dođe prokleta opsada, narodna garda, po ceo dan samo dranje i pijanka. I ja pođoh u klubove s drugovima, i njihove krupne reči zaneše me.

Radnička prava! Narodno blagostanje!

Kad je došla Komuna, činilo mi se da je nastalo zlatno doba za sirotinju. U toliko više, što me naimenovaše za kapetana i što su ovi štabovi u novim uniformama, ovi širiti, ovi vezovi, ovi ađutantski gajtani davali mnogo posla mojoj radnji. Kasnije, kad sam video kako sve ide, hteo sam se ukloniti, ali sam se bojao da me ne nazovu izdajicom.

Šta li je to gore? Dozivala grme. Teške čizme trče po mokrome krovu. Ovi jadni mornari, i to ti je mučan život. Oficirova pištaljka trgla ih je iz najslađeg sna. Penju se na krov još bunovni, znojavi. Treba trčati po pomrčini, po hladnoći. Daske klizave, konopci zamrznuti, pa ranjave ruke koje ih dohvate. I dok gore vise na katarkama, ljuljajući se između neba i vode, uvijajući velika jedra koja su se ukrutila, nailazi vetar koji ih otrže, nosi i rastura po širokom moru kao jato galebova. Ah! Ovaj je život daleko mučniji od života pariskog radnika, i mnogo je gore plaćen. Međutim, ti se ljudi ne tuže, ne bune. Izgledaju tako mirni, sa svojim plavim muškim očima, i tako su puni poštovanja prema svojim starešenima! Vidi se da nisu često dolazili u naše klubove.

Iz pripovetke Monolog na lađi

Pročitano 1223 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Alfons Dode - Kad pomislim samo da je svemu kriva politika