U prvoj strofi pesme Pesnička umetnost Pol Verlen ističe muziku kao ideal simbolista. On se zalaže za nepravilan ritam, jer je pogodniji za stvaranje mističnog sveta “što mutan lakše se preleva“, i manje je izričit i “sve bez poze i težine“. Zatim pesnik podseća liričare da biraju reči “bez sjaja”, koje tek u pesmi dobijaju svoja značenja. Za njega od “pesme sive“ nema ništa lepše, i takva pesma više dira čitaoca, jer predstavlja jedinstvo suprotnosti, “kad se Nejasno s Jasnim vodi“. Smisao reči u njoj je prikriven, a njihovu lepotu treba tražiti u suštini same pesme, jer “to su iza vela lepe oči“. Ovde se insistira na simbolima koji se preuzimaju iz stvarnog sveta, a povezivanje sa onim što simbolišu otkriva njihov pravi smisao. Takvi simboli su “sjaj dana kada trepti zrakom, il na jesenskom nebu mlakom u plavoj zbrci zvezde jasne“.
Za Pola Verlena pesma treba da predstavlja nagoveštaj stvarnosti. Nedukučiv smisao pesme uvek treba da privlači čitaoca da ga otkrije, a njena suština treba da predstavlja “jedino preliv, a bez Boje“, koji će čitaoca podstaći da sam raspoznaje boje od kojih preliv nastaje. “Samo prelivi lako spoje flautu s rogom, san uz san“, kaže pesnik.
U pesmi Pesnička umetnost Pol Verlen naglašava potpunu pesničku slobodu kroz shvatanje prirode pisanja. On ističe da pesnik treba da beži od “smele dosetke“, “kruta duha“, i “gnjila smeha“ i nalazi novu, drugačiju rimu. Tradicionalno, kanonsko oblikovanje pesme, prema utvrđenim metričkim obrascima posmatra kao “limen nakit koji lažno i prazno zveči“, a pesnika sputava. Sama pesma proizilazi iz duše, ekstaze i uzbuđenja pesnika, mističnog stanja kada je duša između stvarnog i drugog sveta kome teži. I zato Verlen smatra da stih za pesnika treba da bude “bura, avantura, jutarnjim vetrom razvejana“, a da pisanje pesme treba da predstavlja izazov, zadovoljstvo i da to isto pruža i čitaocu.
