Grešili su, stoga, što su se, u izvesnim trenucima, osećali uvređenima u svome dostojanstvu: i ona mala poniženja - pitati nesigurno za cenu neke stvari, oklevati, cenkati se, posmatrati izloge a ne smeti ući u radnju, želeti, izgledati škrt - pokretala su trgovinu. Bili su ponosni što su nešto kupili jeftinije, gotovo džabe, u bescenje. Još više su bili ponosni (ali zadovoljstvo da se nešto suviše plati uvek je skupo) što su veoma skupo, najskuplje, platili, odjednom, ne raspravljujući, gotovo u zanosu, ono što je bilo, ono što je moralo biti najlepše, jedino lepo, savršeno. Taj stid i taj ponos imali su istu ulogu, nosili su u sebi ista razočaranja, isti bes. I shvatali su, pošto im je svuda, svuda oko njih, sve na to ukazivalo, pošto su im po ceo dan to usađivali u glavu, sloganima, plakatima, svetolosnim reklamama, osvetljenim izlozima, da su još uvek suviše nisko. Ali su ipak imali sreću da ne budu, daleko od toga, u najgoroj situaciji.
Iz romana Stvari
