Prošlo je otprilike sat vremena. On je stalno pogledao svoj časovnik. Upitah ga:
"Očekujete li nekog?"
On me pogleda kao da je pomućen i najedanput reče:
"Ne, ne očekujem nikog. Koga bih imao da očekujem?"
"Učinilo mi se tako da nekog očekujete."
"Hodite ovamo", odgovori on. "To je za vas."
I on mi dade sve cveće, ceo buket. Ja mu se zahvalih, ali nisam mogla odmah da dođem do reči, samo su mi se usne micale. Krv mi udari u glavu od radosti, stajala sam kao bez daha pred bifeom sa koga je trebalo nešto da uzmem.
"Šta hoćete?", upita madmazel.
"A šta mislite da bih htela?"
"Šta mislim?", reče madmazel. "Jeste li vi poludeli?"
"Pogodite od koga sam dobila ovo cveće?"
Prođe glavni kelner. Zaboravili ste pivo za gospodina sa drvenom nogom, čuh kako mi on reče.
"Cveće je od Vladimira", rekoh ja i požurih sa pivom.
Vladimir još nije bio otišao. Kad ustade da pođe, ja mu se još jednom zahvalih. On zastade i reče: "Ustvari, ja sam to cveće za drugu kupio."
Lepo, možda je i kupio za drugu, ali ja sam ga dobila. Ja, a ne ta druga za koju ga je kupio. I imala sam razloga da mu i za to budem zahvalna. Laku noć, Vladimire!
Iz priče Robovi ljubavi
