Sergej Jesenjin na početku pesme Pismo majci postavlja retoričko pitanje “Jesi l živa, staričice moja“, koje ne zahteva odgovor. Zatim pozdravlja majku i želi joj da nad njenom kolibom i dalje sja čudna svetlost, čime naglašava atmosferu pravog ruskog sela, izvesnu atmosferu udobnosti i originalnosti.
Pesnik zna da mu je majka zabrinuta, najverovatnije zbog glasina o njegovim pijanstvima i tučama. On želi da uveri majku, ali kroz utešne reči prožete gorčinom razočarenja, proizašlog iz upropašćenog života. Tvrdeći da je njegova duša ostala ista, “i sada sam nežan, i srce mi živi samo snom“, naglašava da želi da se što pre vrati u svoj dom. Pokušavajući da uteši majku, obećava da će da se vrati “kad u našem vrtu rašire se grane pune cveta.“
Pesnik traži od majke da ne pokušava da oživi odsanjane snove i vrati ga u radost života, jer u sebi oseća samo čemer i zamor. Njenu sliku ovde stavlja čak i iznad Boga, iznad religije i udobnosti. On ne želi da ga uči da moli, jer je samo ona jedina njegova uteha i “svetlo što mi sija istim žarom“.
Poslednja strofa pesme Pismo majci daje istu sliku majke, kao na početku pesme “u trošnom starinskom kaputu“ u potrazi za svojim sinom. U njoj se ograničava intenzitet emocija, i pesnik daje iskreni zahtev svojoj majci: “Umiri se! Nemoj da te često viđaju onako zabrinutu.“
