U kratkoj proznoj pesmi Kod samrtnika Jovan Jovanović Zmaj veoma emotivno slika svoje sećanje i kaže da je "došao po dužnosti opštinskog lekara da vidi je li zaista mrtav". On u pesmi ne "priča priču", ne navodi suvišne detalje, već opisuje zbivanje nad odrom pokojnika, koga opisuje sintagmom "mirno lice".

Motiv svetlosti koji je bio veoma bitna mističko-metafizička dimenzija stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja prožima i pesmu Kod samrtnika. Ovaj motiv je posebno naglašen gorenjem sveće nasred zida, pred ikonom, dok "malo niže na stolu leži pokojnik, prekrstio ruke kao da se Bogu moli". Plamen sveće voštanice se odbija od ikone koja prima, a zatim emanira svetlost koja pada na lice pokojnika. Ovaj jedini vidljivi izvor svetlosti "prašta i blagosilja", "a zar bi i mogla svetlost drukčije činiti", kaže Zmaj. Na taj način svetlost dobija osobenosti ontološkog osvetljenja, koje je karakteristično za pravoslavnu ikonografiju.