Nije čudo što deca, kad izađu iz škole, ne znaju ni da govore, reče iznenada poslužitelj, zabijajući sekiru u panj i izlazeći iz kolibe: nisu u stanju da izgovore do kraja ni jednu jedinu sopstvenu rečenicu, međusobno se sporazumevaju gotovo isključivo uz pomoć pojedinačnih reči, nepitani uopšte ne otvaraju usta, a ono što su naučili samo je nabubano gradivo koje pričaju napamet; mimo toga, nesposobni su da sroče celu rečenicu. “Zapravo su svi manje ili više sakatog jezika“, reče poslužitelj.
Šta je to trebalo da znači? Na šta je poslužitelj time ciljao? Kakve je to veze imalo s njim? Nikakve? A zašto se, onda, poslužitelj pravio da ima veze?
Trebalo je da Bloh odgovori, ali se on ne upusti u to. Kad je jednom počeo, trebalo je da i nastavi razgovor. Još neko vreme je išao po dvorištu, pomagao poslužitelju da sakupi cepanice koje su tokom cepanja izletele iz šupe, onda je, malo-pomalo neprimetno stigao do ulice i spokojno se udaljio.
Iz romana Golmanov strah od penala
