Kao što se majka deli i opet ostaje cela tako nikada niko nije ispričao priču o majci, jer ona nema kraja, kaže pesnik. Tako u pesmi Uspavanka za majku peva o ljubavi prema majci i sinovljevoj uspavanci. Toplinu doma slika u pesmi Kad mati mesi medenjake i kaže da ona “belom rukom šara medenjak slatki, rumena cveta“ i “odjednom bukne celi svemir kao najslađa vanila“. Njenu veliku ljubav opisuje i u pesmama Kad mati prašta i Kad mati bez ruku ostane, gde naglašava da “život ima sto briga i sto muka“, ali da “nad svima lebdi po jedna majčina ruka“.
Dragan Lukić piše u delu Moji savremenici: “Mnogi su pisali o majkama, lepo, pametno, tačno, iskreno, ali Brankove himne majci, njegovi psalmi o majci, vrede mnogo. I njegova i naša majka je večna, u Brankovim pesmama očuvana i sačuvana za sva vremena i za generacije koje dolaze. Na jednom mestu je zapisao: "Nije ona, majka, samo ovde, sa nama, na zemlji na kojoj živi. Ko zna kud lutaju njene misli. Na koga misli? Šta sluti? Iskradi se i pogledaj: majke su najzamišljeniji ljudi na svetu. I dok je tako, ispotiha, gledaš: njeno lepo čelo, sa blagim borama briga, obasjano je neobičnom svetlošću. Povuci se tiho. Možda baš tebe prati na nekoj stazi budućoj, koju nisi ni doslutio. Ona je tu, kraj tebe. Ili je sama deo nje. Ko zna!?“
