Svako “zašto“ nema svoje “zato“. Jesam li otišao zato što su me na Mori prozvali “saraga“? Ili zato što sam jednog jutra na mostu u Kaneliju video kako je automobil pregazio goveče? Ili zato što nisam umeo svirati ni u gitaru?
Rekoh: - Na Mori mi je bilo suviše dobro. Mislio sam da je na celom svetu tako dobro kao na tom posedu.
- O, ne - reče Nuto - ovde nikome nije dobro, ali niko ne odlazi. Zato što je pisano da tako bude. To je sudbina. Ti si u Đenovu, u Ameriku išao da nešto iskusiš (sigurno si nešto uradio) išao si da pronikneš u tajnu onoga što će ti se tek desiti.
- Baš meni? Za to nisam morao otići čak tamo, bestraga.
- Možda je to što te snašlo nešto lepo - reče Nuto - pa eto, zar se nisi ogazdio? A možda to lepo što te snašlo nisi ni zapazio. Upamti, nema čoveka kome se nešto nije desilo.
Iz romana Mesec i kresovi
