"Ali, draga, prekrasna je!" rekla je Rouz Šo zagledajući je od glave do pete stisnutih ustašaca što se i očekivalo - Rouz obučena po poslednjoj modi, upravo kao i svi, uvek.
Svi smo mi kao mušice što puze po obodu tanjira, Mejbel pomisli i stade da ponavlja rečenicu kao da se krsti, kao da je to kakav čin da poništi bol, da izdrži agoniju. Šekspirovi stihovi, citati iz knjiga koje je pročitala pre mnogo godina, najednom bi joj došli kada je nešto muči, i ona ih ponavlja iznova i iznova. "Mušice što puze", ponavljala je. Kada bi samo mogla da ponovi to dovoljno puta da joj se pred očima ukažu mušice, ona bi prestala da oseća, sledila bi se, zamrzla, otupela. I eto ih mušice, polako puze iz tanjira slepljenih krila; i upinjala se i upinjala (stojeći pred ogledalom, slušajući Rouz Šo) da posmatra Rouz Šo i sve ljude tamo kao mušice koje hoće da se izbave iz nečega ili da uskoče u nešto, bedne, beznačajne, jadne mušice. Ali nije joj uspevalo da vidi te ljude kao mušice. Sebi je ona ličila na mušicu - ona je mušica, ostali su vilini konjici, leptiri, prelepi insekti, plešu, lepršaju, preleću a ona puzi iz tanjira. (Zavist i inat, najgori poroci, njene su najveće mane.)
Iz priče Lepa haljina
