Priča Livada, u jesen se sastoji iz dve veće celine: deskriptivne, koja opisuje jesenju livadu nakon odlaska cirkusa i narativne, u kojoj je opisan otac glavnog junaka Andreasa Sama, Eduard Sam, kako šeta tom livadom i pronalazi recept za kiselicu.
Danilo Kiš na početku priče Livada, u jesen slika livadu nakon odlaska cirkusa, čime je na simboličkoj ravni priče predstavljeno ratno vreme u kojem se nalazi dečak. Livada je utabana, izrovana, puna otpadaka koji su nakon odlaska cirkusa ostali iza ljudi. Nabrajajući otpatke, pripovedač otkriva pustoš koji je rat ostavio u njegovoj detinjoj duši. U dubokoj jami je zaboden šatorski jarbol sa barjakom na vrhu, a na mestu gde je stajao stari kosmati cirkuski konj, zemlja je izrovana kopitima, a trava iskorenjena. Ovakvom sumornom slikom livade u jesen prikazana je simbolično ratom zahvaćena stvarnost, gde zgažena trava i izrovana zemlja simbolišu narod koji se našao pod vojničkom čizmom neprijatelja. Istovremeno cirkus, sa svojom lažnom veselošću i skitalačkom sudbinom, simboliše najpre samu pripovedačevu trilogiju koju čine knjige Rani jadi, Bašta pepeo i Peščanik, a sam pisac ju je nazvao Porodični cirkus. Smena cirkuskih šatri, iz godine u godinu, simbolično predstavlja istorijski pogled na sudbinu čovečanstva, čije se žrtve neprestano obnavljaju, ali i zarastaju, padajući u zaborav.
Izvan livade, trave su guste, mirišljave, pomešane s kasnim poljskim cvećem, modrim i žutim, s napuklim zvončićima i korovom koji buja pobednički i svojim pipcima, davi nežne stabljike cvetova i modrozelenih trava. Ovom slikom prirode predstavljena je neka nevidljiva borba, gde korov simboliše vojnike i sve one ljude zadojene mržnjom, kao i sve ono što guši normalan život.
Otac dečaka Andreasa Sama se pojavljuje odjednom, sa zapada, koji simboliše i mračno vreme rata, tamu u ljudima. On izranja iz trave, zamahujući visoko svojim štapom, šeta livadom tražeći biljke za svoj herbarijum. U otpacima koji su ostali iza cirkusa, otac pronalazi nemački recept za umak od kiselice i iskazuje prezir prema gotskom umaku kroz ironični osmeh, sveznalaštvo i gordost.
