Artnit

Ponedeljak, 12 Oktobar 2015 11:13

Besmrtna pesma Istaknut

Bogato životno iskustvo Miroslav Antić je preneo u zbirku pesama Tako zamišljam nebo, u svom poznom dobu kada je bio već svestan svog odlaska. Među pesmama iz ove zbirke je i jedna od njegovih najčitanijih pesama, Besmrtna pesma, koja nalikuje na pismo svakom čitaocu i govori o životu i smrti. Proročki stihovi ove pesme su se pretočili u pesnikovu neprolaznost.

Miroslav Antić u stihovima Besmrtne pesme traži smisao života. On se obraća čitaocu kojem se javljaju tragovi tuge na licu ako mu jave za njegovu smrt. I postavlja mu jednostavno pitanje: "Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti?" Detinjstvo se topi "ko sneg u toplom dlanu". Čovek treba da ima hrabrosti da se ne obazirući se na tuge i brige u mladosti "po merdevinama mašte" hrabro popne i sretne sa "lepom ali lukavom dugom". Zato ne treba da "gricka kao miš svoje dane", već mu pesnik savetuje: "Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka." Život prolazi brzo i nasmejan čovek u ogledalu dobija zborano lice i počinje da ga polako pokriva tuga, "nevolje na prstima stignu, godine postanu sivlje", a svet postaje uži.

Pesnik opisuje svoj život pomalo luckast, ponekad naopak, u kojem je stalno išao. On savetuje čitaocu da vidi život kao "stalni doček i stalni početak buđenja" i da razmisli šta znači umreti i gde to nestaje čovek. A, zatim ga poziva da kada posle bezbroj rođenja i smrti, bude shvatio da sve što je disao ne znači jedan život: "Stvarno naiđi do mene da te dotaknem svetlošću i pretvorim u misao."

Miroslav Antić veruje u besmrtnost čovekove duše i da ona i posle smrti nastavlja svoj život i bez tela. On traži smisao života posle smrti. Kada umre i zemlja i korov ga sakriju, on veruje da će leteti visoko, jer nema granica. Biće ga u vetru, vodi, kamenju, u sutonu i zori. I zato kada umre čitaocu ne treba da bude žao, jer je on svratio na zemlju da ostavi lepršav trag. Svoj drugi život vidi u bljesku kometa i šašav leti i živi i sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. On kaže: "Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna."

Kada je Miroslav Antić umro, 24. juna 1986. godine, iza ponoći je otvoreno pismo adresovano na Dudu iz komšiluka:

Dudo,

Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.

U Mokrinu su zaista na dan njegove smrti pisci održali književno veče u čast preminulog pesnika. Neki stihovi su podsećali na njegovu tvrdnju kako će zauvek živeti.

Pročitano 1640 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Besmrtna pesma