Svojim ogromnim iskustvom iguman Stefan, ispivši veliku čašu, kazuje kako mu staračka duša poigrava nad gorčinama "ko blijedi plamen po rakiji". Prvi stav je pesimističan, drugi optimističan, oba ozbiljna i oba herojska; a u držanju igumana Stefana ima i malo zdravog humora. On ovde nije samo filozof, nego je pre svega propovednik akcije.

Filozofija igumana Stefana izvire iz njegovog dugog posmatranja i razmišljanja. On je prošo sito i rešeto, video je ceo svet. Zna da kosmos nije ništa drugo do borba i on otkriva pravi smisao borbe. Priroda i život su puni sukoba i protivrečnosti. Nabraja suprotnosti u prirodi, a kao najveća su "duša i tijelo, kao sinonim neke večne borbe". "Borba nam je suđena, pa što da bežimo od svoje suđene zadaće!" govori iguman Stefan. U toj borbi može se zaslužiti časno ime ako se čovek bori za ostvarenje opštih ideala slobode i čovečnosti.

Ljudski život je po igumanu Stefanu neprestana borba dobra i zla. Čoveku je zapalo da podnosi svakojake nevolje što ih donosi život sa sobom. Život je težak i sva zla, koja su sabrana pod kapom nebeskom, su ljudska svakodnevnica, sa kojom se čovek nosi. Život je težak i za loše ljude, a još teži za dobre i blagočestive duše. I kako kaže iguman: "Čovek se ruga drugom čovjeku i pri tome liči na majmuna, koji se gleda u ogledalo i smije se sam sebi".

Filozofiju života u Gorskom vijencu, Petra Petrovića Njegoša govori iguman Stefan, jedan od glavnih likova u ovom delu. Njegove reči, pune životne mudrosti, ostaju zapamćene, i vanvremenske i čine najjaču filozofsku okosnicu ovog dela.