- Pričam ti priču! Dobro mi je gde sam. Znam da bih iza debelih zidina bio bezbedniji. Ali, šta bih gledao iza debelih zidina? Samo zidine. Uvenuo bih od dosade. Neću ništa da me vezuje. Hoću da mogu da se izvalim na obali Bevrona, a kad ne radim, da gledam iz svog malenog vrta kako se sunce odbleskuje u mirnoj vodi, i kako ribica po njoj brodi i zavrćuje joj krugove na površini, i kako joj se u dubini povija vlaknasto bilje, i da pecam kad mi se peca, za milje, i da na miru perem u njoj svoje prnje i da izručim u nju čabar. Ama, šta tu, brate! Dobro ili zlo, ovde sam otkako sam; suviše je kasno da se menjam. Grđe mi se ne može ništa dogoditi. Šta velite? Srušiće mi još jednom kuću? Mogućno je. Ali, braćo draga, pa ja i ne mislim, do vraga, da zidam nešto za večnost! Samo, znajte, onde gde sam se ukopao, očupati me neće ni sto kuka! Ne, ne, sto mu muka! Dva puta sam je morao iznova graditi, pa ću je graditi i deset puta! Nije baš da me to veseli. Ali bi mi, bilo, deset puta mučnije bilo da promenim mesto. Sačuvaj, Bože! Bio bih, čini mi se, kao odran, bez kože. Šta? Nudite mi drugu, lepšu, belju, noviju? Ili bi ona meni bila tesna, ili bih je ja razneo. Ne, ne, više volim ovu svoju...
Iz romana Kola Brenjon
