Takva je ljubav.
Može čoveka uništiti, ponovo ga podići i opet ga srušiti. Danas može voleti mene, sutra tebe, a iduće noći njega, toliko je nestalna. Ali može biti i čvrsta kao nerazlomiv pečat i može neugasivo da bukti do smrtnog časa, tako je večita. Kakva je ljubav?
O, ljubav je kao letnja noć pod zvezdanim nebom, opijena mirisom na zemlji. Ali zašto pušta mladića da ide skrivenim stazama, zašto pušta starca da u svojoj usamljenoj sobi stoji na vrhovima prstiju? Ah, ljubav pretvara čovekovo srce u vrt pečurki, bogat i bestidan vrt u kome stoje tajanstvene i drske pečurke.
Zar se zbog nje ne uvlači nečujno u zatvorene vrtove i noću baca pogled u prozore zaspale. Zar od nje monahinja ne ludi, zar ona ne pomračuje razum princezi? Ona baca kraljevu glavu na zemlju, da njegova kosa čisti prašinu po drumu, pušta ga da pritom šapuće bestidne reči, da se smeje i plazi jezik.
Takva je ljubav.
Ne, ne, ona je ipak sasvim drukčija. Njoj ne naliči ništa drugo na celom svetu. Ona je došla na zemlju jedne prolećne noći kada je mladić ugledao dva oka, dva oka. On je zurio i video. Poljubio je usta i kao da su se u njegovom srcu srele dve svetlosti, sunce je sijalo prema jednoj zvezdi. Pao je u krilo i nije video ni čuo ništa više na čitavom svetu. Ljubav je prva Božja reč, prva misao koja je skliznula kroz njegov mozak. Kad je rekao: Neka bude svetlosti! Bila je ljubav. I sve što je bio stvorio, bilo je dobro, i hteo je da ostane onako kako se zbilo. A ljubav je bila poreklo i gospodarica sveta, ali svi njeni putevi bili su puni cveća i krvi.
Iz romana Viktorija
